Дело

26 Д Е Л 0 јењен, измивен од помаде, и преобучен у свакодневно одијело, као и остали; но у свој спреми и салтанету, који је и на бини, у улози краља Душана, имао. Виђе ли га, не виђе, Перун цикну а рашири руке, па сину око врата. С једне стране он, с друге Ика, а са треће Драга, оклопише и обискоше о Божу, као мачке о ђевеници. Игранка престаде, музика и пјеванија утркмише, и све се живо заблеши и убечи у ово четворо. — Та ти ли си то, сине Божидаре, Бог ми те живио и сви ти бож’и угодници помагали, кад си ми таки! Ох, а и јеси ми за тога, весела ти нане која те родила! А каза’ сам ја, мало приђе, Ики: да нико други не може бит’ Цар Душан до тебе. Аи, како те поднијело; аи, како си ми синуо... а јадно ти прави цар Душан, у стари земан!... А није ни чуда, разумијеш ли се, ка’ кад си ти — Мартиновић. А у мартиновицкој жици и има царске пређе, па она и дотеже, — да шта мислиш!... говораше Перун, луд од усхићења и поноса. Грохотан се смијех разлеже по сали, и стаде халак и весак, прасак и пљесак, као да се таван изнад кафане опучи и зидови расуше. Предсједник „Захумља“ приђе, те опомену Божа да скине позоришно одијело а своје свакидашње обуче. Божо обећа, али не одржа ријеч: допао му се и поднио га кафтан са златним ширитима, црвене чизме и самур-калпак с перјем, па не може да се растане с њима. С друге га опет стране сподбили Перун, Ика и Драга, па га не пуштају жива између себе и не скидају с њега очи ни колико мишеви с објешене пастрмке. Та није се ни лако родитељима и сестри јединици одвојити од сина и брата „цара“. И муку су имали, те вечери, и часници „Захумља“, и џандари, и претпостављени Божови, да га раставе с Душановом униформом. Да не би сна, око три сата по поноћи, не би се тај мајковић растао с душанком, док му на леђима не иструкне, па како му се нешто бијаше захоћало и ћефнуло под њом. Сјутра-дан је цио Никшић причао о Цару Душану Мартиновићу. А Перун је обишао сва села око града и ставио до знања и малом и великом, и ђе треба и ђе не треба, да је „господин" Божо постао цар! Лаковјерни сељаци, подразумијевајући под „господином" Божом правог и јединог Господина Божа, не само повјерују него ту вијест још и више распростране и својом горштачком уобразиљом зачине и податкају. Не прође ни мјесец дана, а већ су