Дело

господин“ БОЖО 31 пут опоменуо, да је било њему сат за канцеларију било господи час за излазак у шетњу, на посао, или у госте. Најзад се и Јоцићима досади примати тако честа и непријатна госта. Госпођа Јоцићка му већ неколико пута наштукну, да његове посјете имаду карактер који они не могу усвојити. Али „господин" Божо ништа за то. Прави се свему философски невјешт, долази и сједи, буљи очи на Ленку као мачак на попригану џигарицу, кочи и истеже шију као водарица покисао коноп, суче брке, меље плећима и раменима, надима прси, глади револвер за коланом, пије кафу, пуши и опљуцкује. И, на посљетку се ријеши, на најодсуднији корак. Једног лијепог дана, користећи се одсуством газде Петра и његове госпође а својом самштином с Ленком у салону, „господин11 Божо, по свима правилима једног дилетанта и члана „Захумља" и у свој пози једног високоблагородног кољеновића, изјави своје мјесечаве осјећаје и, без имало околишења а посигурно увјерен у свој успјех, најсвечаније запроси руку госпођице Ленке, лично сам собом и без посредника а пред њом самом и од ње саме. Ленка се нађе у забуни, јер је све друго прије него то од њега очекивала. Неспремна за ма какав одговор, сва црвена од нелагоде, опустивши ђерђеф на ком је везла, и врпољећи се на столици при прозору са које је дотле више на улицу но на свога посјетиоца гледала, ходе се изговорити, да није лако одговорити на тако крупно питање; да треба прво да се посаветује са својим родитељима, као и он с његовим; да треба и још времена да се боље познаду, и т. д. Али Божо заокупио, па неће да успрегне: дефинитиван одговор, и то одмах, или... ни сам не зна шта. Учтивој се Војвођанци најзад додија. Диже се, исправи према Божу као ајкула према броду, и, посматрајући га неко вријеме и бог зна шта претурајући у мозгу у том часу, зађе: — Е, па лепо. Велите да вам се допадам. Допадате се и ви мени, јер сте леп младић. Велите, да ме љубите. А ја вама тако исто искрено велим, да вас не љубим. Тражите моју руку, а, можда, и мој тоболац. Наравно, да нећете добити ни једно ни друго, прво зато што ја вас не волем, а, друго, зато што ваш положај не одговара моме миразу. Дакле... — Шта?! Како?! Знате ли ви ко сам ја?... зацича Божо, сав дође црвен као куван рак, и нарогуши се од муке и изнебуха као склупчат јеж. — Па, молим вас, ко сте, збиља, ви? Каквога сте зани-