Дело

48 Д Е Л О материју као директну супротност духовној нераспростртој природи стварачког акта. Првобитни духовни стварачки акт има да се метафорно замисли као један неизмерно велики резервоар, из кога се с времена на време стварају сунчани системи, који по Бергзону сачињавају потпуно одвојене светове. Васиона као целина преставља један сталан процес усавршавања и стварања, она као целина у правом смислу траје, и то траје с тога што ћозитивна страна у њој, дух, траје и што трајање овога повлачи за собом променљивост материје. Правац, у коме се збивају промене у неорганској материји, директно је супротан правцу у коме се збивају промене у духу, материја је она страна реалности, која се троши, која силази (дисипација енергије), док је дух она страна реалности, која се ствара, која се пење. Да је дух позитивна страна реалности, Бергзон изводи из непосредних чињеница свести. Безпристрасно посматрање тих чињеница уверава нас, вели Бергзон, да се стања свести непрестано мењају, али тако, да стање једнога момента садржи у себи стања свих претходних момената, да сваки момент доноси собом нешто ново, што не следује механички из ранијег, у кратко, да је психичко трајање низ хетерогених квалитативних промена, који преставља сталан прогрес наше психичке личности. На супрот психичком времену физичко време, време у коме се збивају промене на материји, преставља један хомоген континуум, у коме је понављање могуће, у коме је садржај једног момента механички одређен садржајима ранијих момената тако, да се из њих да предвидети. У физичком времену односно у свету неорганских тела нема прогреса, нема стварања, ту је све општим физичко-хемиским законима у напред одређено. И поједина тела као таква car.io су релативно одвојена једно од другог, у ствари само ми уносимо ту одвојеност у мртву материју, која је по себи недељив континуум. Сасвим друкчије стоји са органским телима, то су стварно одвојени делови у материји, стварне индивидуе. Сама природа одваја органска тела једна од других и од неорганске природе, и ако је органско тело као такво састављено из истих елемената као и неорганска и подложно истим физичко-хемиским законима. Истина индивидуалитет органског тела није потпун. Тај би индивидуалитет био само онда потпун, кад ниједан део органског тела не би био у стању да одвојено живи, односно кад не би било репродукције организама. Али у органском телу постоји