Дело

БЕРГЗОНОВА ТЕОРИЈА ОРГАНСКОГ РАЗВИЋА 63 чанство, у простору и времену, представља једну неизмерну вој -ску, која галопира поред сваког од нас, испред и иза нас, и налази се у једном неодољивом нападу способном да смрви сваки отпор, ма можда и саму смрт"1. Овим смо завршили излагање Бергзонове теорије органског развића, и додаћемо још само неколико критичке примедбе о њој. Ако бисмо хтели једним термином карактерисати ту теорију, могли бисмо је назвати спиритуалистичким витализмом. Јер по Бергзону животни елан идентичан је са свешћу, свест је првобитна, она ствара организам и реализира се у њему у толико у колико то допушта сама структура организма (његов нервни систем). За животни елан не може се по њему рећи ни да је један ки да је многострук, пошто су и једно и много категорије разума, који је неспособан да схвати унутрашњу природу животног елана, само негативно може се за њега рећи да је и једно и много, баш као што то важи и за нашу свесну личност. Дефинишући овако животни елан Бергзон привидно успева, да избегне тешкоће обичног витализма, који претпоставља множину животног принципа, који тај принцип или сматра за једну нарочиту снагу или за једну нарочиту енергију, који није у стању да постави разлику између физичко-хемиских енергија и снага и животног принципа2. Али баш с тога Бергзонов витализам још је много не критичнији од обичног. Како је могуће говорити о животном елану као свесном стварачком акту, који улази у мртву материју, кад се свест манифестира тек у организму? Како је могуће, да животни елан, стварајући биљке, изгуби свесност, па да ипак остане оно што је, принцип специфично различан од материје? Како је могуће, да у инстинкту свест буде чисто интуитивна, да у самим инстинктивним радњама, у којима се привидно манифестира „сазнање“ које лежи у инстинкту, та свест потпуно ишчезне? Како је могуће, да животни елан ствара без плана и потпуно слободно, па да ипак постану тако целисходне 1 „Tous les vivants se tiennet, et tous ceđent a la meme formidabte pousseeL’ animal ptend son point d’ appui sur la plante, Г homme ehevauclie sur Г anima-, lite, et Г humanite entiere, dans Г espace et dans le temps, est une immense armee qui galoppe a cote de chacun de nons, en avant et en arriere de nous, dans une charge entrainante capabte de culbuter toutes les resistances et de franchir bien des t bstacles, meme petet-etre la mort“ (l’ Evolution creatrice, стр 293). 1 O овим разним формама витализма види студију др. С. Шећерова „Нео-витализам у садашњој биологији" у „Делу“ за 1912 r.