Дело

УСРЕД АДРИЈЕ 15 матрајући госте, с којом страшћу руше шијора Перу, напосе проматрајући нечовјека Мартина, који је чистио задње здјеле од телетине и свјестан и сам свог животињског апетита, зебао је и леденио се у души, помишљајући да се је то могло у његовој кући догодити. Оваковог ударца он ље не би могао преживјети. О, како га је Провид мудрошћу надарио и како је худоби избјегао! Кад су гости били изнемогли од јела и пића отворила су се наједном врата и завладала је дубока мртва шутња у изби. О руци мајке ступала је у избу тихо, чедно, стидно погнуте главе Минка. Имала је на себи бијелу танку недјељну оправу, која је необично топло и складно прилијегала њезином узрасту. У помно почешљаној тамној коси носила је један бијели цвијет, а и у руци држала је један стручак од истог цвијета. Она је била танка и висока, ну не превисока, него тачно како се је слагало с њезином појавом. Имала је још посве дјечје лице, ну у овај час силно блиједо од унутарње узбуђености. У први час изгледало је, као да то лице нема никакових црта, тако је текло у овалу; ну што је поглед дуље почивао на томе лицу, откривао је све више необичну љепоту типа, неисказану форму, коју може да створе само жарко сунце и благословени маистрал. Усне су биле пуне, нешто набубрене, и напола отворене, потсећајући живо на распукли сочни црвени плод, а сред разреза тога сочног плода просипао се бљесак бисерног низа зуба... Испод дугих тамних трепавица, сакривале су се стидно велике тамне очи пуне СЈете и бескрајне младе чежње... Чим је Минка ступила у избу, изгубило је с тим часом све у изби свој значај. Њезина присутност пуна душе и неке чудне отајствене строгости, потисла је све у позађе, силна крвава материјалност бјеше занијемила и замрла и гости нису више знали, зашто суту... Многи, који су већ били прилично припити, отријезнише се у час затрављени њезином љепотом и нечим непознатим, што је долазило од ње... И што је она дуље боравила у изби, то се је у присутнима зарађала нека напетост, која их је стала мучити. Било им је, као да им је строго заповјеђен мук и као да су им уста забртвена под притиском море. Узаман су се неки напрезали, да нешто рекну, узаман, — свака би им ријеч запела у грлу и мисао клонула у души... Било им је као хипнотизованим звјернма, које нису умјеле употријебити снагу своје крви и инстинкта... И сам учитељ и капелан ћутили су, како их у грлу нешто дави... Дјевојка покрочи корак напред и подигне своје дуге тамне