Дело

КРОЗ живот 25 место, с кога ће моћи на корист свога народа развити све своје способности. Неки су старији људи приватно износили и стваран предлог и отпочели агитацију за њ, јер не би било право, да „њихово дете“ оде где у туђ крај, где ће је. дабогме, због њезиних великих способности једва дочекати, што ће бесумње и бити, како су многи говорили, јер „ми не умемо да ценимо своје велике људе и да их за себе сачувамо". Млађим људима је пак импоновала та толико разглашена ученост младе девојке, и многи су се, никако је и не познајући, или сасвим мало, почели осећати привучени. Многи је млађи професор већ ковао план своје будућности узимајући и њу у комбинацију, — идеалнији, снивајући о заједничкоме раду, — реалнији, задржавајући се с угодношћу на помисли о двема платама. Али нису само професори на њу помишљали. И многи су други „учени“ људи, који су свршили школе, а да оне нису оставиле готово ни трага научне заинтересованости у њима, но им се само за стицање алата послужиле, тежили, по контрасту, који је толико својствен људима, да је упознаду и придобнју за себе. Тој је тежњи, као други мотив, придружена била и сујета, да ће они и тако прослављени авторитет, који се у очима света подигао био до недогледне висине, умети задобити и потчинити, и на тај начин узвисити се још више у очима своје околине. Такови, или бар слични покрети морали су се јавити и у души доктора Давида Петровића. Био је већ од више година адвокат, прешао средину тридесетих, признат и доста богат човек. Родио се у истом месту: од сиромашних* родитеља, j кући занатлијској. Био је јединац, и родитељи су му пошто пото хтели да начине господина од њега. А ту су своју намеру постигли много лакше но што су замишљали. Јер Давид је одмах од почетка свога школовања био први ђак и могао је прво кондицијама (овај страховити занат, који касније многе људе чнни немилосрдним према свакој беди у животу, а правдају то тиме. и пред собом и пред другима, што су и они у својим младим данима морали „од кондиција живети“), а после добивеним стипендијама не само знатно олакшати трошак родитељски но и себи по неке угодности створити. Он је у своме дому непрестано слушао, да ко што има, треба да чува, нарочито новац, јер новац је крв, која се не даје од себе; да никоме ништа не чини, јер ни други људи ништа забадава не чине; и да npe свега гледа себе, — и с тим је принципима и ушао у живот. Сваки је сен-