Дело

446 Д Е Л 0 Фјодоровић, кога они тако мрзе, јер они тестаменат нису писали... Све је то Димитрију Фјодоровићу одлично познато. Нешто као да се искриви и задрхта на лицу Ивана Фјодоровића. Он наједаред поцрвене. Па зашто ти онда, — прекиде он наједаред Смердјакова, после свега тога мени саветујеш у Чермашњу да идем? Шта си ти тиме хтео да кажеш ? Ја да одем, а гле шта ће се код вас догодити! — Иван Фјодоровић једва дисаше. — Потпуно тачно, — тихо и смишљено проговори Смердјаков, али пажљиво пратећи Ивана Фјодоровића. —- Како то потпуно тачно? — запита Иван Фјодоровић, са тешком муком уздржавајући се и грозно севајући очима. — Ја сам то говорио, што ми је вас жао. На вашем месту, да сам само ја ту, ја бих све то одмах оставио... а не бих код таквог чега седео... одговори Смердјаков, са најискренијим изгледом посматрајући како севају очи Ивана Фјодоровића. Обојица заћуташе на неко време. — Ти си, канда, некакав велики идиот, и, већ, наравно... страшан неваљалац! — устаде наједаред са клупе Иван Фјодоровић. Затим одмах хтеде проћи на капијицу, али наједаред стаде и окрену се Смердјакову. Деси се нешто чудновато: Иван Фјодоровић се изненада, као у некаквим грчевима, угризе за усну, стиште песнице и —још један тренутак, наравно, и он би јуришао и насрнуо на Смердјакова. Бар овај је то приметио у том истом тренутку, задрхтао је и устукнуо свим телом назад. Но тренутак прође за Смердјакова срећно, и Иван Фјодоровић ћутећки, али као у некаквој недоумици, пође на капијицу. — Ја сутра у Москву путујем, ако хоћеш то да знаш, сутра рано изјутра, — то ти је све! — љутито, разговетно и гласно проговори он наједаред, чудећи се после себи и сам, што ли му је тада требало да то каже Смердјакову. — То би било најбоље, — прихвати овај, баш као да је само то и чекао, — једино је то незгодно, што вас из Москве могу телеграфом одавде узнемирити, у случају ако би се онако што десило. Иван Фјодоровић опет застаде и опет се брзо окрену Смердјакову. Али и са овим баш као да се нешто десило. Сва фамилијарност и немарност његова наједаред ишчезоше; све лице његово изрази необичну пажњу и очекивање, али већ бојажљиво и ропски покорно, баш као да би хтело да каже: „Имаш ли можда