Дело

460 Д Е Л О тио да напише предговор овом распопу — он уверени католик! Ашкерц је умро пре три године. Буде Будисављевић је већ старији господин паметан и разговоран, па јер нема никога кому да прича о свом крају и свом човеку — он пише, дајући верну слику, али фотографску, онога што је видио и доживео. Књиге су његове занимљиве због чистоте народног израза. Поједини писци штампаше око двадесетак књига — а највише песама. Ја ћу да споменем најглавније. Божо Ловрић је штампао драму Дугови. Божо Ловрић има талента и то је показао још давно са својом успелом књигом: Хризантеме. Али човек мора бити подарен силним и необично великим талентом, да једну своју исповест; један свој индивидуални став према друштву и његовим законима подигне до те висине, да нас увери. Ништа није бедније до наивне исповести и наивног дизања против онога што други за свето држи. Па место да тај писац буде велик у своме гњеву против друштва, како је то био Бајрон, он постаје смешан и сићушан. Dr. А. Тресић-Павичић издао је књигу: „Ко не дође на бој на Косово". Обична књига, писана под утиском великих и силних херојских подвига српске војске и великих победа код Куманова и Битоља! Испевана је у народном десетерцу, у строфама по четири стиха с римама, на староромантични начин романтичара а la Сундечић! Ни једног момента није нам песник могао показати у песмама величанствену слику ових епохалних догађаја ослобођења једног народа! Друг његов Иво Војновић, у четвртом певању своје „Мајке Југовића" није ништа више успео од Тресића. Он је више пута управо прост и досадан. Срећа његовог „Лазаревог Васкрсења" што га је београдско позориште давало, позната је, па и ако београдска критика и публика, не васпитана на Матерлинковом симболизму, није разумела симболизам те драме, ипак она „реалност пушкарања“ делује превише гротескно. О књизи Владимира Назора проговорићу други пут опширно, стога, што је то једини хрватски песник, који може да заинтересује потпуно у колико гледе песничке идеје у толико и гледе обрадбе. Испуштам сву ону чету слабих песника. Спомињем само Владимира Черину, који је издао студију о рано-преминулом несумњивом таленту: Јанку Полићу-Камову; и Франа Г5ловића, који је издао књигу песама: „Четири града“. Д. Т.