Дело

Б Е Л Е Ш К Е КЊИЖЕВНОСТ. Српска Књижевна Задруга. — У XXII колу издања Српске Књижевне Задруге изишле су ове књиге: 1. „Васа Решпект“, од Јаше Игњатовића, у редакцији и с предговором д-ра Јована Скерлића; — 2. „Руђин\ роман од И. С. Тургењева, у преводу Зорке Велимировић; — 3. „Хајдук Станко“, роман од Јанка Веселиновића, у редакцији и с предговором Јеремије Живановића; — 4. „Лука Ларас“, новела од Д. Викеласа, у преводу, редакцији и с предговором д-ра Драгутина Анастасијевића; — 5. „Аталија”, трагедија у пет чинова, с француског превео Сима Пандуровић (с предговором Миодрага Ибровца); 6. .Савремена Хрватска", од Милана Марјавовића; — 7. „Нова Србија", од д-ра Јевте Дедијера. „Чедомир Илић“. — Г. Милутин Ускоковић, писац „Дошљака“, публиковао је у издању г. Геце Кона свој други роман из београдског живота, који је прво објављен био у „Делу* под називом „Хроми Идеали". „Чедомир Илић“ је дело у коме су прииоведачке способности г. Ускоковића, местимице, више но у првом његовом роману. Средина у којој се дешава догађај, свет који овај роман слика, у главном је исти. Способност за дескрипцију спољашњега света, пријатно развијање ситуација и кулантан стил главне су врлине г. Ускоковића. Оно што би се г. Ускоковићу, као романсијеру, унеколико могло замерити то је извесно одсуство уметничког циља у његовим делима, и доста овлашно испитивање психологије његових јунака. Међутим, с обзиром на слабо стање наше приповетке и нашег романа, „Чедомир Илић* је очевидан и пријатан напредак. Влад. Петковић-Dis: Ми чекамо цара. (Издање пишчево, цена 1 дин.). Велики догађаји из најновије прошлости покренули су духове широм целога Српства. Они су оживели изумрле наде, обновили су напуштене снове и у срца унели непоколебљиву веру у све лепшу будућност. То се огледа у свима правцима живота, али се најлепши одјеци налазе у речима песника, међу којима Dis заузима једно од видних места. У празним данима пре рата, када је одлика наше средине била равнодушност према свему, Dis је ишао за својим животом, износио своја интимна осећања и давао сва она колебања интелектуалног човека, који тежи да се узвиси над животом своје околине. Не хотећи да се покорава прописима г. Скерлића, чија је највећа амбиција да „ствара“ песнике, он је, поред све вредности, оглашен за јеретика: његова је поезија била „очајна“, осећања му „банална и прозаична, а језик сиромашан и старински“. Па ипак, далеко од тога да иде туђим путем, он је остао доследан себи. Када су победоносне чете прешле границу, писац Нирване је заборавио своје личне болове и кренуо у нови живот, носећи собом велику љубав за читаво једно поколење. У његовој су души одјекнули сви покличи, кроз њега су прошли сви догађаји; он је на све око себе управљао свој узнемирени поглед, у коме се огледала неизмерна радост: Кроз моју душу прошле су све трубе, Добоши, песме и крваве сече, Иљаду срца што гину и љубе, Дан пун гробова као звездЗ вече,] (Просто име) Декадент и хипермодерниста! Његових шеснаест песама најбоље показују колико је илузорно „стварање“ песника,