Дијалектика природе

вернога пола. Но иако већ дијалектичка природа полариих супротмости не допушта такву претпоставку ипак хипотеза о апсолутној раздвојености полова игра извесну улогу у физичким теоријама благодаре-Ки метафизичком начину мишљења које влада међу гф>иродњацима. О томе Ке бити речи на одговарајуКем месту. Како дакле изгледа кретање у наизменичном дејству атракције и репулзије? Ово Кемо најбоље проучити на појединим облицима кретања. Закључак Кемо добитн на крају. Узмимо кретање неке планете око њеног централног тела. Обична школска астрономија и Њутн објашњавају елипсу, коју описује звезда, заједничким дејством две силе, дејством атракције централног тела и дејством тангенцијалне силе која вуче планету перпендикуларно на правац те атракције. Школска астрономија дакле прихвата сем централног облика кретања још један други правац кретања или такозвану ~силу" која је перпедикуларна на праву која везује средишта. Тиме она долази у сукоб са напред изнетим основним законом, по коме се у нашој васиони све кретање врши само у правцу средишних тачака тела која дејствују једно на друго, или, као што се обично вели, кретање проузрокују силе које дејствују централно. Школска астрономија на тај начин уноси у теорију такав елеменат кретања, који, као што смо већ видели, неизбежно води у идеју о стварању и уништењу кретања те отуда претпоставља и створитеља. Због тога је било потребно дакле свести ову мистериозну тангенцијалну силу на неки централни облик кретања, то је и учинила Кант-Лапласова космогеничка теорија. Као што је познато, по овој хипотези цео сунчев систем постао је лаганим згушњавањем врло разређене ротационе гасне масе; природно да је на полутару ове гасне лопте ротационо кретањв било најјаче и да је откидало од масе поједине гасне прстенове, који су се згушњавали у планете, планетоиде, итд. и кружили око централног тела прав-

37

Основни облици кретања