Др Лаза Пачу : животописне цртице : са две слике и посмртним говором г. Љубе Јовановића

26

позитор Др. Јован Пачу је из те задруге. Дакле су се Пачуни кров векове радикално лечили и излечили од цинцарштине, на које је једино њихово презиме алудирало; али им га је традиција освештала, те на хтедоше да га напусте и замене другим „српскијим“. Мати Лазина пак беше из одличне српске породице Цветића. Глумац и драмски писац Милош Цветић беше из те одличне породице. А њен рођени брат беше последњи српски архимандрит, настојатељ манастира Бездина, српске“ задужбине испод самога Арада, који је припао Румунима много раније него што је разграничен Банат између Румуније и наше данашње државе.

Баш за нашег борављења у Новоме Саду беше Лазина мати позвата у манастир на сахрану архимандрита Цветића. Трагика овога српског архимандрита интересантна је и карактеристична по смиреност и питомину овог манастирскога братства, регрутованог скоро сасвим из оних већим делом порумуњених крајева.

Познато је да се калуђери у свом завету одричу свега светскога, па дакле и имања и родбине, па и свога имена. Али је тако исто познато, да се у току времена тај завет свго готово на. само мењање имена и облачења црне ризе. Испрва се гледало кроз прсте помагању родбине и наслеђивању материјалне уштеде осим специјалне калуђерске опреме; а после је то

постало правни обичај. Неки српски патријарси и митропо-

лити примаху племство — још од владара туђинаца — и пренашаху га на своје фамилије. Они „влауцани“ — како их удовица стално зваше, — у Бездину пак изиграше ово обичајно

право на тај начин, што је позваше тек после смрти архи-“

мандритове, пошто су они сву његову имовину разграбили._ Дуго није смела ни распитивати о покојниковим драгоценим стварима, које је она тачно познавала из свог периодског бављења у манастиру; а још мање да је смела предузети потребне кораке код надлежног тамишварског српског владикеЈедан од верних монаха њенога брата саопшти јој намеру тога смиреног · братства: да је убију. Једва је умакла са јединим видљивим споменом на покојнога брата — златним сатом његовим.