Дубровачка трилогија

иво ВОЈНОВИЋ, 1Х

генија и његовог сукоба са пролазношћу, са свирепом ограниченошћу нашега тродимензионалног света. „Борба, каже песник, и увек борба са оним што лежи у нама дубље од осећања.“

У том уметничком неспокојству, у том тражењу судбоноснога, тајнога, недокучнога, лежи извор симболизма којим Иво Војновић тако радо заогрће своје снове, — и који, нарочито у драми, лако прелази у мелодрамску алегорију, у књишки манир. Метерлинковски симболизам обухвата код њега не само личности (Мајка Југовића оличава распету отаџбину и страдалничко материнство) него и „душу мртвих ствари“, и биљке: врес, сунцокрет, узрујане, увек будне чемпресе; и птице: ждралове и лабудове, носиоце непостижних чежњи, — гавране, гласнике коби и смрти. — ластавице, те романтичне емигранте, тако честе у његовим описима, који се из туђег света враћају на своја стара гнезда, као песник у свој Дубровник.

Нико није дирљивије опевао свој завичај и његову минулу славу. Иво Војновић осећа душу свога родног града „у томе модроме бездну, у тој хриди што је с муком мојом срасла,... у вријесу, у чијопам, у ноћним сјенам пред оскврнутим двором, у посмијеху [осмеху| мора, у урлику олује, у једном оку. у једном поздраву, у једном мирису — и у тој глухој, жаркој, свесилној чежњи све дјеце твоје ...“ Из таквог неодољивог осећања Морис Барес развио је читаву идеологију животне акције; наш песник остаје омађијан својом чежњом. У дубровачким чемпресима, у „теорији црних им готских силуета“ коју он „забада свуда по стази живота“, њему се чини да је тајна и сврха његових мисли. Из његове се маште „витлају, у завојцима дима, тамјана и магле, драги сјени старе чељади, старих осјећаја јека и мириса мртвога Града“.

: „Оној која оде“. Акорди, стр. 68, 80 и 82.