Дубровачка трилогија

Једина појава.

Завјеса се диже, — а каменита, бијела тараца Менчетићеве виле, — обасјана сунцем, и накићена врсима пбма, јулимбриша и расцватенијех леандера, што се из перивоја. успеше, — пространа као пољана де! Зјопогј какве класичне

талијанске мале пријестонице, — на једанпут сва успламти, сва се насмијеши и сва се раскошно развали у дуљини и ширини позорнице, — мирна, велика и господска у злату

првијех јесенскијех запада.

Кроз танке, готске „келомнице“ (ступиће) крајњега „парапета“ вири тамо испод ње Грушки Залијев утопљен у свијем шарама злата п мједи. Та величајна пространост бијеле тараце била би одвише хладна и празна, да се на дну не диже благим обронцима Петка, која се баш ту, с те тараце, укочила усред обзорја, зелена, тамна, замишљена као Сфинга мисирских пустара. Густа борова шума покрива јој чело, па у наборима слази низ обје јој боке те покрива плаштом благе суморности сав онај чаробни, непромијењени низ историских профила, што се пењу и слазе све до Госпе од Милосрђа,

па до задњега Лападскога Рата, — а у којима још трепти дрхтај догорјеле дубровачке душе. Из тога зеленила, — све то тамнијега на затку сунча-

нога жара, — продиру, као сјен тамне готске катедрале, архитектонске, црне силуете Михајлових чемпреса, чувара мртве народне власти.

А како су испод тих височина малашне и мирне куЋице на лападској обали! Хлад их је Петке већ удунуо у љубичастој полутами, пак су почеле санено жмирити, као да су се умориле буљећи непрестано у тиху воду што им ноге пере и гдје сада, рек би, све ишту, да ли је можебит на дну мутнога залива утонуо стари Гучетићев двор — тајанствени Лорко, — који је ту недавно нестао са свим својим доброЋудним духовима и поносним ломбардским прозорима.

Али ако се стари мири разваљују, нешто ипак још живи, нешто поносна још клица из прљене, влажне земље Лападскога Рата.

Чемпреси, — чемпреси, посвуда чемпреси !