Дубровачка трилогија

104 ИВО ВОЈНОВИЋ,

Ено, гле, упутили су се крај поносне, опустјеле Борђићеве виле у неки сјетни, тајновити опход, пак ето их, гдје се пењу, слазе, заустављају све то уморнији, све то растресенији! По борима, по маслинама, по доцима траже нешто изгубљено, што ће им Петка можда показати, — Петка, у коју сви упријеше свој застрти, црни поглед. А међутим на тараци Менчетића, — гдје су плоче излизане као мрамор, од безбројних шетња мртвих и живих госпара, — сунце још баца све своје румено злато, — голуби се још љубе, а гуштерице се прилијепиле на вазама у хералдичкој позиа Працатова. знамења.

Толико је ваздуха, свијетла, љепоте на тој слици класичних времена, да не чујеш ни жамора људи, што Гружом пролазе и што уживају сјајни јесенски запад.

Ниски мирац са каменијем сједалом, што затвара с десне стране тарацу, пробијен је на једном мјесту. Ту су леандри најгушћи — а ту је и скалица што слази доли у Ђардин. Мало даље од тог отвора, диже се високи исклесани зид готске, величанствене куће, у којој су отворена велика огивална врата, налик балкону, кроз која се улази у стан госпара Лукше.

На лијевој страни тараца је прекинута красном, малом кућном капелицом, која је између пома и чемпреса благо засјела на тврдоме плочнику. — Како је фина и дражесна са својим затвореним ренесанс-порталом, са фином резбаријом „товећће“ и прекрасне шкропионице, около које каменито се лишће лијера и аканта завија над мраморним анђелком Донателове школе, који моли склопљених рука, врх поносног торња Менчетићева грба! Круна је тога светишта мали романски звоник, сав обавит брштаном и бијелим русицпама, које су загрлиле црни гвоздени криж на врху и откле су се просуле све на вијенце и „фестуне“ сакривајући пвијетном завјесом мало мједено звонце, што вири и мучи на сунчаној тараци.

А све то вири, гледа и мучи — и разговара се, и растапа се у једној хармонији црта и осјећаја. — Како не би, кад су од вајкада сви ту исти — и звонце и брштан и тараца и голуби и Петка и госпари...

Госпари 2...

Да су се сад по тој зачараној непомичности окамењенога живота прошетале изненада госпође у цвијетним „гвардинфантима“ и властела у перикама, или чак у антеријама цариградских посланстава, — гледалац би рекао, да се за срећу није ништа промијенило на свијету и да се по црквама, од Молунте до Рата, још моли: „Рот:пе за уатш Тас Кетрпиђ 1саш!“ — Али ко би био промислио, да господар тога оживјелога свијета љепоте и старине — јест она незгромна људескара, која се ту свалила у кожнат сто, наслонивши једну руку на таволин, гдје, крај њега вас