Дубровачка трилогија

НА ТАРАЦИ 105

згрчен пише челни стари парох Дум Марин, а другом усадила чибук испод сиједих бркова, па се поникнуто загледао у тлег

А ппак то је господар тога раја! — Госпар Лукша. Менце, гроф од Шригорја, из преплеменитота рода Менчетића, који окрунише Дубровник сантанђеолским неумрлим дијадемом дивотне Минчете. Па то је збиља он, — господар безбројних лобара, прокушани дипломата, узорни патриота, који је у доба илеалних народних борба заговарао пред царским пријестољем уједињење једнокрвнога народа свога, — он задњи дубровачки властоски пјесник, који је затворио у тој чаробној самоћи горки свој презир над рушевинама свих народних и социјалних идеала 2!...

Да ве бијаше оне можне његове главе, великога, продугога типијанскога чела, пак оних дубоких очију, које су скривале испод густих обрва неутажези пламен и пријекор прошлости, оних префиних рука и онога чуднога бонога посмијеха око тврдих усана, — његово би тешко, незграпно, превелико тијело и нека презирна немарност старога, припростога одијела, била мрка љага у толикоме слављу отсјева п шара.

Госпар Лукпта, ето на, подигао главу и загледао се управ испред себе. Ох!... Гледајте, на!... јест! јест!... И то је лице из истога камена, из истога неба, из исте хармоније природе и мртвих ствари. — Душа тога човјека има бити велика и дубока и лијепа као вас онај призор у свијетлу сунца, у погледу Петке...

Али... п-е-с-ет!... — доста шушкања приказивање почиње.

(Слушајте и судите.

ТОСПАР ЛУКША

запушио из чибука некако зловољно, пак замрмљао нешто неразумљиво, како му се то свеђ догађа, кад га -обмамљују друге далеке мисли. Његов је глас мукао, дубок и мало храпав, као у свих његова рода. Он „детава“ или — како сеу канцелариском стилу говори — „казује у перо“ јадному Дум Марину, који пише на таволину у хладу близу готских врата собе, одакле их је жега, као сваки дан, ишћерала на двор.

ДУМ МАРИН

прикучен до таволина пише полако, пригнуте главе; очи, широко отворене, вире испод очала а слиједе преко испијеђенога носа, како му перо гмиже и шкрипи по бијелој хартији, Све његово јадно лице, па п чупаве сиједе косе, које су се узврпољиле око ћелаве лубање, некако је зачуђено, престра-