Дубровачка трилогија

НА ТАРАЦИ 109

Не говорим ништа... ништа !...

ГОСПАР ЛУКША

опет се обрнуо, пак запреће жеравицу.

И биће боље! — (одбија два, три добра. дима) Ми, — ми стара властела, знали смо, Дум Марине мој, заповиједат другијем, а послушат законе, то јест: себе, — јер ми сами били смо: Власт, а ми с пуком: Слобода. ДУМ МАРИН

мрмоши упиљен у хартије, што је начрчкао, понављајући зловољно задњу изреку

Дакле остали смо: „брез воље, брев жеља и“...

ГОСПАР ЛУКША наглашујући

и „орев посала“ (као да се нечему предомислио, насмије се климајући живо главом) Ха. ха, ха!... Јеси ли кадгод чуо ову нову фурду, како су јој пуна уста кад изговарају: „конституцијон“ — „парламенат“ „права“ !... Сад су измислили и „оквире“! (у великоме бучноме смијеху) Ха, ха!... а све то се у старо вријеме у нас звало: вериге! ха, ха! (Кашаљ п смијех га душе, пак махнуо презирно руком, као да тјера невидљиву руљу. На једанпут се зауставио и замислио, јер су налетјеле нове мисли. Дум Марин разумио, узео перо и справио се да пише) И можеш још ријети, Дум Марине: — да су властела умрла, јер им је сужањство испрвоточило и оно мало. срца, што су још имали... (потегне два пута из луле.)

ДУМ МАРИН нехотице као да је престрашен од онога, шго га чека

Госпару Лукша!... ТОСПАР ЛУКША

пречуо га, па слиједи гледајући управо и строго испред себе, а руком тапка по таволину

... „јер кад вије било више оне прастаре, ли-