Дубровачка трилогија

114 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ДУМ МАРИН гледајући га још у страху

И ти би их засио, госпару, у ове дворе!

ГОСПАР ЛУКША

пушта га, поспрдно

А ко зна! (Шета се горе, доле.)

ДУМ МАРИН

оклопио руке, тихо вирећи на њега испод очала.

Да Вас чује Ваш покојни Госпар ћаће...

ГОСПАР ЛУКША

зауставио се па мрко и оштро

Госпар ћаће спи на Михајлу, а домало ћемо и нас троје, — и тад ће још један лијепи камен нашијех мира пасти у дубину. — Тако су госпари ћели! —- (горком иронијом, непомичан) — „Нећемо дават робова туђему господару! — Ха, ха!... Великога госпоства!.. а утолико град наш остб — брез душе...

ДУМ МАРИН

клима главом и купи писане странице на таволину

· и заборавља.

ГОСПАР ЛУКША

сио и забио главу у руке

А то је наша казна! (Отресао се, устао, пак обичним тоном, нагло) — И ето титу! — — а свему си пак крив ти, Дум Марине, тип...

ДУМ МАРИН Ја7!...

ГОСПАР ЛУКША

нервозно, пола у шали

Зашто питашр Зашто ми вадиш мисли, што