Дубровачка трилогија

116 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ТОСПАР ЛУКША

намрђен, ускошен

Секатуре! — Сад ће их ваљат слушат, примат, — а Стијепо пошб у Цавтат по жито... У!!...

ВИЦА

лоходи из ђардина

Питају, госпару, ко ће примити мошт 2

ГОСПАР ЛУКША

као горе А што ти ја знам!... Реци кому му драго, (Вица оде.) ДУМ МАРИН узимајући клобук са сточића А сад: „тете слуга!“ — (показујући капелу) Смо-

лићу тамо Здраву Марију. Далеко ми је до дома.

ГОСПАР ЛУКША

шетајући се по тараци

Реци једну више, да ти Бог просвијетли памет.

ДУМ МАРИН до капелице

И за тебе, госпару Лукша, да не говорите онакијех !

ТОСПАР ЛУКША смијући се А још ниси чуо ни половицу !

ВУКО

улази из ђардина. Обучен је по љетну, коновску. Држи кло-

бук од сламе у руци. Висок, плећаст, прелијепога мужевнога

профила, дубоких зеленкастих очију, дебела смеђега брка, који

покрива велика, жарка уста и сјајне 3,бе. Руке велике, жу-

љаве. Сав је зажарен од сунчане жеге. Остао код улаза, пак мирно поздравља, дижући руку ло чела

Добар вечер, госпару !