Дубровачка трилогија

122 ИВО ВОЈНОВИЋ,

— Ваљало би мени да их пометем — Никако!... (ватворила шкрабицу) Ма ђа!.. (уређује сточиће) (ви су исти. Боже ми прости!... сви тукнути.

ГОСПАР НИКО улази с десне стране. Обучен је као малоприје, само у руци ковчежић и „пардеси“. Иде као и малоприје до капелице, а уз пут вамрмља Вици, а да је и не погледа, сухим, оштрим гласом

Вица!... бауо!

ВИЦА се у чуду зауставила, па га мрко гледа Што 2!... Идете ли госпару Нико 2...

ГОСПАР НИКО

дошао до шкропионице, загледао се у њу, погладио је, пак истим аутоматским кораком пошао на дну тараце те као горе

Лађа одлази на седам!... Дакле... Јеси ли разумјела !

ВИЦА стресла. се, па још ускошенија

Да, да!... одма! Послаћу Вам Илију до мула... А имате ли још штогод 2

ГОСПАР НИКО гледајући свеђ у даљину, не окренувши се Још си ту2!... ВИЦА

трхолећи

Ево ме, — ево!... (у себи) барем један мање. (Угледавши сјен госпође Маре, што се појавља на вратима од

собе) Нути сад ове!... Даг! Никако!... А ја ћу прико „ђардина“!... (Хитро слави низа скале.)

ГОСПОЂА МАРЕ

висока, суха, показала се на вратима од собе на десно. Оба-