Дубровачка трилогија

148 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПОЂА КЛАРА

шетајући се по тараци гђи Слави тихо

Јесте ли виђели!,.. ЕЈје «' а теће!

ГОСПОЂА СЛАВЕ

великом хладноћом, емијући се дебело

ЕПе г еп Пећел — моја драга! А напокон докле иште евоје љубавнике дапз ја зостеђе6, чини добро!

ОРЕ Хосеу, пружајући му бијели лакат своје руке

Ох!... Боже мој... нешто је уљегло... пљуд Це

соул БАРУН ХОСЕ

гледа у рукаве п открива пожудно бијелу пут

паж и еси јеска.

ОРЕ сва весела Јесте ли нашли — што јез... што јео

БАРУН ХОСЕ

комичким страхом, а затим индиферентно пуштајући Орину руку

Ништа! — једна бабурица! —

ОРЕ жалосна а дугим погледом Бабурица ! ЕМИЦА

дотрчала до мајке. полако

Видиш ли Ору!

ГОСПОЂА СЛАВЕ потихо

Одведи га у ђардин!... Не буди свеђ коке! Још једне покладе, — па ће свак ријет, да си осиђелица!... ' Игра речи. „Она се излаже“. „Њој је свеједно“.