Дубровачка трилогија

154 ИВО ВОЈНОВИЋ,

вас чувају!... хе! хе!... Бајунете вам се хоћу, да се не закољете!... Како аскери на Христовом гробу! — Ха! ха! добро си рекб! Како аскери!...

(Калпаљ и јед га душе, а он се наслони на таволин, докле му прође. Велико му се тијело све тресе, а лице помодрило. Затим тешко дишући, превирним кретом руке, кано да је све доспјело,) Знам, знам! — почекај, па ћеш и мене. Ма данас још не — (бришући вној с чела Како мој ћаће!... ваља бит бештија, како сам ја! — Једит се, Јербо људи живу и заборављају... (Пауза. Огледа се наоколо. Тмурно., Натурало... ни машке!... (Голуби гучу испод купља.) Разумијем!... да — да!... пошли сте спат!... (као зачуђен гледајући узгори небо) Ох! - звијезде 2!... (вади уру из шпага) седам и по. - Ох! ох!... (Обрне се и погледа Петку, која се пружила и легла, у љубичној шари утрнутога запада. Једна звијезда дршће, кано да вјетар маха њезиним пламечком. Тамо, испод Мариницеа, електричне свјетиљке проболе златним иглицама зелени сумрак Лапада, па се растркале у мртви залијев.) Џетка!... ех!... ако сви спу, — ти си алмено свеђ на стражи... (полугласно) лудно!... љепша си него у младости мојој!... Па за кога!2,.. Ко те тледа 72... Кому што говориш 2... (враћајући се суморно према кући) Ето ти, на!... Обрнуо сам ти леђа!... (Оно замишљен сваљен у своме стопу.) — Гледала је толико ову тарацу... Можебит је зато тако мрка, — јер домало неће никога бити на њоме! — Ђа! Доће какав Американ, — ријеће му, да су се одика шетали Тењци, (горким посмијехом) ха! —- ха! и неће бит слагали! — па ће бацит и кућу и тарацу, — како Лорка! — (диже се, стар, ускошен, тром) Ма што је. ово данас 2!... Немам мира!... Залуду! — За мене више није ни шетња, — ни свијет, — ништа!... Ваљаће ми остат дома, — затворит се, — не виђет никога!... да не речу да сам ребамбишкб... Јес!... — јес'"!... (Слиједећи дубоки, глухи шум мисли) — Нико, Маре — и ја! — Пак #1015! — Свако јутро кад се погледамо, — чини ми се, да ћу ријет: „Што! — још си ту!“ (огледајући се све на наоколо) (ам! —