Дубровачка трилогија

156 иво ВОЈНОВИЋ

ВУКО

са смијешком, а зуби се бјеласају испод мркијех бркова

Ех! кб бег! — Боба и кунац бешкота! —

ГОСПАР ЛУКША нехотице

Кашпита! (замишљен) Да не заборавим, кад ћеш се вратит» —

ВУКО Сутра тргамо у Бјелини крај Љуте. — Биће га за два дни! —

ГОСПАР ЛУКША

упућује се према стану

Бен!... а сад адио! — Удуни свијећу у стали прије него заспиш! ВУКО Ех! добро говориш, госпару! — Свијећа, па

мој сан!,.. ГОСПАР ЛУКША

стао, па га погледао. Хладни отсјев бијелог звјезданог неба прелпјева се по тврдоме челу младића.

А ти спиш2 — добро, је ли!

ВУКО прошб руком по затиоку, пак погледао длан и насмијао се. Ех! — како кад!... Вас дан трудимо, копамо, ваљамо камење, Боже прости, — како живине! Па

на вечер — ех! господе Боже! — баци се, на, и ето — заспи кб заклан!

ГОСПАР ЛУКША

као горе

За то сте и таки!