Дубровачка трилогија

160 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ВУКО

вади из појаса књигу

Ова ти је од госпара парока из Чилипа...

ГОСПАР ЛУКША

узимље књигу па гледа Вука

Од дум Ивана... Па сад ми је даваш2!,,,

ВУКО мирно

Рекб ми је, да ти је предам, ако ми не погодиш ..,

ГОСПАР ЛУКША

стављајући једито писмо у шпаг

Ах!... можеш му одма ријет: да га поздрављам и да му је труд залуду... Ма, знаш!... (Упутио се тромо према затку. Сутон покрио сву тарацу кано пепелом. Само је небо свијетло и високо, високо.)

ГОСПОЂА МАРЕ

показала се на вратима од собе држећи ужежени сребрни двосвјећњак. Мирно зове

Лукша!.,. ВУКО тик до излаза у ђардин, дубоко, тужно, пригнуо главу, па прстима копа по хладноме камену

Ех! Јадан ли сам ти, Боже мој!...

ГОСПОЂА МАРЕ

тргнула се. Свеђ држећи свијећу, коракнула је према гласу, а ужас прошао јој преко лица. Што си то рекб!... Лукша!... што ти је, за Бога 21 ГОСПАР ЛУКША

обрнуо се, пак остао на мјесту као прикован гледајући како се Маре попут утваре приближује Вуку. Нехотице, а тихо у себи

Маре!...