Дубровачка трилогија

РВРЕГОРЕ

Кад Те ја гледам, како скромно лижеш распетом Граду пребијене хриди,

бојну пак пјену како с уста дижеш, пучино блудна, — да Те бјег не стиди! —

онда се ејећам, Мандаљено, тебе,

свете кад ноге ничице си прала

топећ их сузам, е да спасиш себе.

Мир би тад с тобом, јер је пред Њим спала

олуја страсти, с кб си част отара. Гр'јешница ал вјечна, што је валом зову, и сада хини, лаживица стара !

Чуј!... док на хриди њезин цјелов пљуска, зелени понор бучи прјетњу нову!...

Врх града мјесец плута кано љуска.