Дубровачка трилогија

10 ИВО ВОЈНОВИЋ.

ГОСПОЂА АНЕ тик до врата на лијеву, не обрћђући се, не заустављајући се, не гледајући га, истим укоченим тужним гласом

Ништа. (Нестаде је).

ОРСАТ

који још све гледа за њом, па кај је ишчезла шапне горко

Ваљало је до тога доћ!

ЛУЦИЈА

долази хитро, ал и намрштено с десне.

Ево ме! да!... (угледавши Орсата) Ах!.. (умукне и пожури се).

ОРСАТ

као горе Зашто те звала 2 ЛУЦИЈА

поглела га хотро са стране, као да би хтјела нешто ријети, што не смије.

Зашто... (замрмља нешто и хоће даље — Биће данас... како јучер и прекојучер —- (све то титте п једатије) —— и на све вијеке — вијекова, амен!

ОРСАТ

некако збуњено гледајући књигу. Мисли су му већ далеко изван ове собе.

А што јој јег ЛУЦИЈА

као горе

Ви знате госпару... кад је нешто уврћела у главу! (Дошла је до врата, пак се обрнула некако нагло према господару, гледајући га у лице.) Хоће јој се млијека из Петрова Села!... Не густа је оно наше с Конала...