Дубровачки разговори

ЗВУЦИ 59

Дум-Нико, замишљен, гледаше преда се. Кад сви заћуташе:

— А зашто би, Миловане, упита он благо, срећа била сврха животаг Никад човјек није нижи него кад ужива. Мене болно вријеђа сваки који је собом задовољан и у томе налази сласти. За неке је идеално оно друштвено уређење које својим члановима обећава „максимум уживања“. Кад видим прасца бе се у блату ваља и задовољно грокће, дође ми на ум тај људски идеал. Људи од како постоје траже срећу. И још је нијесу нашли. И око тога се препиру и крве. Тако да највеће несреће исходе из тражења среће. А не питају се да ли постоји то што тражег Извјесно да не постоји онђе Бе траже, као ни онђе ђе ти мислиш, старче Миловане, да си срећу нашао. Јер она може бити само у ономе што је вјечно. Свако пролазно уживање, самим тим што ће проћи, није срећа, чим ће бити извор жаљења. Могу ли назвати срећом што се сада овђе добро ћутим, што ме ништа не боли, што ми прија ово вино, што су ми драги ови пријатељи, кад знам да ће се сва та тјелесна и духовна уживања завршити у жаљењу за оним што је било, кад знам да ће нас за коју годину смрт отргнути једне од других2

„Опоменимо се, када смо на врхунцу среће и блаженства, да их има који у томе тренутку издишу у мукама. Опоменимо се, када на нас дође ред самртних мука, да ће их бити који ће се у том тренутку одушевљавати животом.

„зато све ове насладе ја болно ћутим; оне остављају у мојој души као неки последњи укус онога што ће доћи. Кад помислиш да су се оне кости што леже у гробовима некада држале у љубавним загрљајима, не чини ли ти се да су они патили онда кад су мислили да су били блажениг Срећом се може назвати само оно што ће се завршити блаженством. Тренутак смрти једино је мјерило среће на овоме свијету. Ако си блажен издишући, био си срећан целог свог живота. Зато се права срећа може наћи једино у добру, у испуњавању својих дужности према себи и својим ближњим. Ту нам срећу нико не може одузети, она је једина трајна. Срећа у испуњавању дужности долази до врхунца у тренутку смрти.

Дум-Нико устаде смешећи се сам строгости својих речи у оваквој прилици.

— Живот и срећа у садашњем су тренутку, изјави Зец из свога кутка. Тај једино вриједи. Прошлост вриједи зато што је била садашњост, а будућност зато што ће бити садашњост.

— Садашњи тренутак је једини што не постоји, одврати дум-Нико. Јер ма како да га кратким замислиш, он је већ прошлост. Ова, пак, као и будућност, бесконачна је. Садашњост је само прелаз из будућности у прошлост. Зато ми у њој и не живи-