Дубровачки разговори

66 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

— Волим, рече дум-Нико купећи ожицом последња зрна ориза у своме тањиру, волим када два поморца приповиједају о заједничким доживљајима, јер им тада вјерујем.

Долазак великог зубатца преливеног уљем, сјајног, златног, миришљавог, изазва ошште дивљење и ускрати одговор на дум-Никову примедбу. А кад после ризота са прстићима засладише обед смоквама, бадемом, пињулима и манталом, и када се капетан-Лесо, извинивши се, опружи на дрвеној клупи да по навици продрема, остали изиђоше пред крчму, где их у заветрини, на млаком сунцу, уза само море, очекиваше кафа. Завалише се у плетене столице, а Милован не могавши одолети изу сандале н спустивши се на камену обалу умочи часком ноге у бистру воду.

— Замислимо сада да смо на обалама Илисоса, рече Гргуревић, примакнувши своју столицу обали.

— Ја замишљам да сам крај моје Саве, одврати Милован бришући ноге.

Па завршивши тај посао седе у наслоњачу, завали главу да би га сунце боље миловало, притвори очи, и очаран призором воде, неба и сунца, отпоче:

— Драги моји пријатељи. Кад се будем вратио кући настанићу се на селу, у мојој Посавини, крај реке, и тамо ћу завршити своје дане. Сит сам Београда и живота у великоме граду и кафана. Уосталом за мене Београд није више оно што је био, јер се готово све у њему изменило. Гледам неке од његових улица, тамо око Варош-Капије на пример, па тек ако се још која кућа нађе из времена моје младости. Улице су промениле чак и правац. И тако вам је готово са целим Београдом. Као да је каква страховита катастрофа, земљотрес или пожар, избрисала са земљине површине град мога детињства и младости, те је на његово место саграђен нов град. Хвала Богу, није то учинила никаква катастрофа, већ напредак. Али тек нема више града у коме сам одрастао, нема улица којима сам се кретао, нема кућа у којима сам живео, нема кафана у којима сам седео; нема, дакле, најбољег дела мене самога. Ви се смејете. Али замислите, или 60ље помислите, јер се замислити не може, шта би остало од вас кад би нестало нашег Дубровника» Смејете се јер мислите да то није исто, јер је овде све уметност н лепота. Али кад су у питању везе са срцем — онда је све исто.

— Ни стари Дубровник нашег детињства не постоји више, примети дум-Нико, само су мири остали, а међу њима је ново све, нов свијет, други језик, други обичаји.

— Није то исто, настави Милован. Казаћете ми да тако мора бити, да је то напредак, хигијена. И ја тако велим; али то не значи да оно што мора бити није неки пут и болно. А они моји