Дубровачки разговори

ГОЗБА 75

— Збиља, Миловане, упита дум-Нико, зашто се бар ти нијеси женио, ти који си просто створен да будеш добар муж и отац, а ето видим и одгојитељ.

— Нисам се женио зато што сам имао и сувише добру мајку.

На дум-Ников поглед који је изражавао недоумицу говори ли Милован озбиљно или се шали, Милован објасни:

— То је цела истина. Моја мајка је рано обудовела и остала са двоје нејаке деце. Брат ми је умро дететом још, и тако сам остао сам са мајком. Она ме је одгајила и школовала својим трудом. Ја сам за њу био све и сва. И кад сам одрастао исто тако је било. Наговарала ме је да се женим. Али више зато да би она имала снаху него ја жену, јер није могла ни замислити да бих ја могао припадати и коме другоме осим њој. Није било ни говора о томе да бих ја, оженивши се, могао не живети под истим кровом са својом мајком. У таквим приликама мислио сам да је мудро не женити се. Јер ја не бих могао не бити у свакој прилици на страни своје мајке; и кад би требало ма у којој мери жртвовати жену или мајку, не бих оклевао, као што ни толики други нису учинили, јер је мој нараштај још гајио култ матере. А Бог је дао да моја мајка доживи дубоку старост, те је мени већ било прошло време за женидбу кад је она умрла. Ето, то вам је истина о мени. Знам многе код нас који су са истог разлога остали нежење.

— То је све са непознавања или непоштовања једног природног закона, рече Гргуревић. Нема ни једне птице која, научивши лећети, остаје у родитељском гнијезду. Сама мајка, која је младунче одњеговала, увјек справна да се за њих жртвује, потјера их кад им њена брига и љубав нијесу више потребне.

Божо Гргуревић је излагао дирљиве примере љубави и пожртвовања у животиња, и доказивао је како се та осећања појављују само онде где су корисна одржавању потомства. Он закључи:

— Природа је из своје себичности дала несебичну љубав. Ништа у природи није тако срачунато као идеална љубав. У човјека, наравно, није све тако просто, али ипак се не може поступати противно ни једном закону природе. Није ни човјеку љубав увек дата ради себе саме.

— Код човјека је љубав, нарочито љубав између човјека и жене, сва у знаку себичности, прихвати живо Зец. Љубав може бити не знам како идеална, али стварно она води ка спајању човјека и жене. То јој је смисао и сврха и онда кад су њене жртве увјерене да није тако, и кад би се нашле увријеБене да им то речеш. Ништа није тако варљиво, нестално и