Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

146 ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ

поручио му да не тера даље ту игру, али је Арсеније одговорио да он у целој тој ствари. нема никаква учешћа; и тако губернатор Далмације не зна докле ће се та комедија терати, а међутим околни Турци већ су за ово сазнали, и глас о томе може доћи и до Цариграда. „Ја сам — вели Обрешков у том извешћу — благодарио млетачким посланицима за то саошштење, и вачудио сам се да се тако што трпи на граници њихове републике; али сам додао да цела ствар не васлужује никакве пажње, а још мање се ваља бојати какве опасности од Џерте, јер би свако њено утицање само доказивало да она верује у скаске тога скитача. Сутрадан, после овога мог разговора с венецијанским посланицима, добио сам потврду од самог митрополита Саве Петровића у његову писму, које у оригиналу прилажем. Додатак к томе писму очевидно је надрљао сам тај лажов. На то писмо ја сам митрополиту одговорио да се чудим како се тако што могло догодити у његову подручју, и додао сам да ће он — ако не изведе свој народ из те заблуде; ако оног лажова не изобличи и не протера из своје земље — навући на себе и на свој народ гнев В. Имп. Величанства“ и т.д.

Док се ова преписка водила између Приморја, Цариграда, Беча и Петрограда, ситуација у Црној Гори беше се још више замрсила.

Уза свога цара, Црна Гора доби сад и свога патријарта, и то не каквог „самозванца“, него истинскога патријаргта.

Последњи ерпеки патријарх Василије Јовановић Бркић беше принуђен турским зулумом да напусти патријаршију у Пећи и да бежи у свет, само да гб живот спасе; и пребегао је баш у ово време у Црну Гору (Милутиновић, стр. 100.), не само што му је ова била најближа, него што је ту била још једина од свију православних митрополија, којима је дотле био духовни поглавар, у којој се могао спасти. Ми ћемо даље видети да митрополиту Сави није било право што се у Црној Гори, поред њега, појавио и највећи српски црквени поглавар. Њему није ни могло бити право, не само због његова угледа у народу, него и из политич-