Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

158 ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ

Пошто није вероватно да су једна провала облака и ава грома „попржили“ сву турску војску, и да је само та незгода осујетила предувеће турске и млетачке војеке, да видимо шта су сувременици причали Отјепану Љубиши:

„Турски војсковође мијесу били међу собом сложни. ЏПаше босански, дукађински и арбанашки, српске тотурице гледали су кривијем оком гдје им заповиједа сераскјер, познавали су тегоћу рати с Црногорцима, знали су лијепо да су Млетци из лукавства омотали Турчина У 0бу раг да таре силе о стијену; омилили им хареми и та лагајност, пак одмицали и дуљили, е да се султану и бегрелбегу додије. У пет недјеља крвавог боја сриЈедом Црмнице и покрај Чева, не могаше Турци ступити ни хромице, а камо ли да се састану три војске на Цетињу, како је углављено било, Војска турска није имала довољно тране, јер кроз оне планине кршовите и беспутне нијесу могли преносити брашненице, а без воде удари болест и ибдмор. — — —- Ова је мука падала на Тодосију. Шта да се ради без прага д Бајо Гавриловић Цуца потхвати се пред главарима да ће отети турску џебану ако главарима пође за руком уставити бој за три дана. Ово им је пошло за руком, и Бајо је одржао реч: отео је дванаест товара Фишека у тестама. „“ које дијељаху прах по војсци, дође војводи Милићу улак са Цетиња и каза: да је ударио гром и упалио једанак џебану и турску и млетачку, на Виру прву а у пољу будванском другу. Овај догађај обесели и похрабри војску црногорску, и ударе сложно на сва три табора. На Виру Махмуд паша, пошто опали село Годиње, и оста без прата, ноћу превезе војску на отоке Врањину и Лесендро, пак сутра-дан пут Скадра. Ко се не мога У чуњеве укрцати, или се у језеру утопи или погину. Џаша босански, кад чу за погибију на Велестову, диже логор ноћу пак умаче без боја. Највише је поклаће било около Озринића и Пјешиваца, што су Турци попалили у први мах. Црногорци раздвоје војску сераскјерову на троје, да једна другој не помаже. Један дио погине до трага, а други пријеђе ријеку без оружја, пошто му се половина удави, најпотоњи без боја.