Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

16) ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

сположени према Аустрији, због помоћи која је, по њиховом тврђењу, била послата из Мађарске у Србију, пребацили су му држање његове владе и питали су га да ли Аустрија чини ту понуду са знањем Француске. Како аустриски посланик није јасно одговорио на то питање, они су се обратили француском отправнику послова и замолили су га да им каже шта је у ствари. Француски дипломата, који није имао никаквих упустава у томе погледу, изјавио је да је та ствар за њега потпуно нова. Турци су га тада уверили да неће никад допустити да Аустрија игра у Србији улогу, коју је Русија играла у Влашкој и Молдавији и да су одлучили да одбију понуду аустриске владе. Аустриски посланик је поновио свој корак, али без икаква успеха. Султан није никако хтео трпети страна мешања у његове унутрашње ствари и његови су министри чак непристојно ценили претензије Аустрије.) |

Тако Аустрија није имала успеха ни код Срба, ни код турске владе. — _ Међутим, Русија се трудила да придобије Аустрију, јер су њени интереси захтевали да један француско-аустриски савез не повећа изванредну војну снагу којом је Наполеон располагао. После више бесплодних покушаја у том смиспу, цар Александар је учинио, почетком 1811 г., нови и последњи напор да придобије Аустрију за један руско-аустриски савез или дабар оси-, гура њену неутралност, у случају рата с Француском. Он је 8 Фебруара, писао цару Францу и понудио му је да анектира Влашку, Молдавију до Серета па и саму Србију.) Али он ни ту понуду није примио. Русија је тако добила прилику да се увери да Аустрија тежи савезу с Француском и да ће се оне обадве борити против њених планова о Турској Царевини. Што се тиче Турака, они су осетили да ниједна сила неће пристати да остави Русима Дунав као границу, нити јој допустити да у Србији утврди једну такву организацију, која ои одржала њен потпун утицај у тој покрајини, па, према томе, ни на десној обали Дунава. Убеђени да ће мир између Русије и Француске бити ускоро нарушен Турци су почели гајити наду да ће повратити Влашку и Молдавију. Тако се Руси, и поред пораза војске великог везира, нису могли надати да ће Турци примити њихове услове за мир. Могло се, на против, очекивати да ће Турци учинити све што је могуће да отежу преговоре и да ништа не закључе, пре прекида односа између Француске и Русије, рачунајући да ће тада Русија бити принуђена да смањи своје захтеве и да потпише уговор, који неће бити тако штетан по Турску. Српско питање било је, дакле, унапред осуђено да ни приликом преговора које је требало отпочети, не оуде повољно решено.

1) Исти истоме, 2 децембра 1810. (Исто. л. 375). Л 2) Магјкеп5 (РВ). еспем Фез Ттапе» ае !а Киззте. 111. 76.