Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВ 205:

када сви Срби буду поубијани или буду пребегли у Аустрију 2 Народ слуша свог цара и само жели мир и спокојство.“ То јеписмо предато везиру и произвело је жељени успех. Он је сакупио своју војску, забранио пљачку и паљевину и похитао ка Београду. Тада је прота Ненадовић прешао у Аустрију с великим бројем Срба, који су већ били довели своје породице на обалу Саве.)

На челу неколико хиљада Турака, Реџеп ага је, 7 октобра свечано ушао у српску престоницу. Тако је Србија понова покорена, после десетогодишње очајне борбе. Та је вест стигла у Цариград, 17 октобра и тамо је изазвала „највећу радост“.2) Пововодом ње султан је сутрадан примио „честитку турских достојанственика. Све батерије у турској престоници и на Босфору прослављале су читава три дана, са по три почасне паљбе свакога дана, тај срећни догађај.3) |

11.

Српске избеглице и аустриске власти. Састанак избеглих српских старешина у манастиру Фенеку. Тежња аустриске владе да задржи српске старешине у Аустрији. Интернирање српских старешина. Незадовољство турских команданата према Аустрији. Турска влада тражи од Аустрије да јој изда српске избеглице. Султан и аустриски посланик у Цариграду. Удаљење српских старешина од границе (27 јануара 1814). Разговор кнеза Хоенцолерна с Карађорђем. Одлазак српских старешина у Русију (крајем Априла 1814).

Крајем Септембра и почетком Октобра аустриске обале Саве и Дунава биле су претрпане српским избеглицама. Место да им допусте да потраже склоништа код становника јужне Угарске који су били већином Срби, аустриске власти су их натерале да издрже карантин. То је био жалосан призор. Избеглице су се већином налазиле на откривеним чамцима и лађама и, како је време било кишовито, и људи и жене морали су стајати у води до колена, држећи децу на рукама, да се не би подавила. Тада је много деце помрло од хладноће и од влаге,а) |

Ни са српским старешинама нису много боље поступали. Сутрадан по Карађорђевом доласку у Земун, генерал Црвенка. је позвао њега и његовог секретара и питао их је „коме су владаоцу одани и где би желели да живе“. Они су му одговорили да њиховог заштитника познаје цео свет а да би желели да се настане у околини Фрушке Горе, у Срему. Генерал је тражио да писмено изјаве да ли желе да живе у Аустрији или у Русији. Они су написали у „Русији“.

После тога аустриски генерал је, под стражом, задржао у Земуну Карађорђеву породицу и његовог секретара и одузео

1) Исто. 230—244.

2) Те Моптеиг, од 8 августа 1813.

3) Италински графу Румјанцову, 27 октобра 1813. “Уланицкли. Исто. 186.) и Се Моптепг, од 7 децембра 1813.

4) Карађорђево известис и тд. (Гласникф Друштва Срб. Словесности. У. 176). . Тешко је дати тачан број српских породица, које су биле избегле у Аустрију. Аустријски историк Бер каже да их је било 9,000 (Веег. Исто. 258) али, по свему изгледа да их је било много више.