Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА ХУП 207.

ској. Турска војска, која је војевала против Срба, сакупљена је била на Врачару, код Београда и тамо је, крајем Октобра био дошао велики везир с великом пратњом. Турски команданти били су веома раздражени против Аустрије. Они су је давно бедили да је изазивала и потпомагала српски устанак и та је мржња према Аустријанцима постала још већа од када су,у артилерији коју су од Срба заробили, нашли топове рађене у Аустрији и дознали да је аустриска влада дала склоништа готово свима старешинама устанка. Тада су почели да протествују и да вичу да Аустрија, радећи тако, жели да сачува могућност да доцније опет распали српски устанак. Ту је оптужбу сам Реис ефендија саопштио аустриском посланику, Штирмеру, приликом једног састанка с њим.) Мало касније турска је влада тражила од Аустрије да јој преда све Србе који су били пребегли на њено земљиште и то: а) оне, који нису учествовали у устанку 6) старешине, нарочито Карађорђа в) муслимане, које су Срби силом превели и г) све оне, који су учествовали у устанку. Она се, такође, тужила и на то што су земунске власти примиле Недобу, бившег руског представника у Србији.2)

Тај апсурдни захтев остао је без одговора. Очекујући упуства аустриски посланик је изјавио турском министру да његову молбу не може примити аустријска влада. Тај неспоразум завршен је једним доцнијим извештајем великог везира из кога се видело да је Аустрија дала муницију Турцима за време ратовања против Србије. Пошто је султан прочитао тај извештај наредио је да се аустриском посланику изрази његово задовољство. Да би поправио неспретност свог министра, послао му је на дар једну табакеру, украшену бриљантима, „табакеру умочену у крв побијених Срба,“ као што је рекао Италински, извештавајући свој двор о том догађају.3)

Да би избегла несугласице с Турцима, аустриска влада је решила да уклони старешине српских избеглица далеко од граница Србије. Сазнавши за ту одлуку, српске старешине су, 22 децембра, послале архимандрита Филиповића у главни стан руске војске на Рајни, да тражи дозволу да се могу настанити у Русији. Осем тога, послан је, 15 јануара, по савету Недобе и Максим Јакшић у истој мисији. И, одиста, све су српске старешине, наскоро за тим уклоњене у разна места у Аустрији. Карађорђе и његов син послани су у Граца осталиу Брин, Клагенфурт, Марбург, Јуденбург, Леобетит, да)

Тако растурене и стално под строгим надзором, српске старешине су чекале вести из главног стана руске војске. Тек крајем Марта Карађорђе је примио одговор од графа Неселроде

1) Италински графу Румјанцову, 27 октобра 1813. (УланицклИ. Исто. 186).

2) Исти истоме, 14. новембра 1813. (Исто. 187). 3) Исто место.

4) Карађорђев извештај о српској историји 1813—1814. (Исто. 1717—178). | ! р [ зе |