Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА 111 | - 33

најлепша обећања. „Хвала ти, честити пашо, одговорио му је Карађорђе. Ми знамо да цар нама зулума не чини и рад је; и тебе је послао, да нас умириш. Али дахије су ноћас низ воду“ побегле; они ће у Видину војску покупити и опет на нас ударити, као што су за Хаџи Мустафа паше чинили, док га веће и убише. Зато ти укратко кажем да четири дахије докле годе нама у руке не дођу мртви или живи, никаква мира дотле нема, нити о миру говори“.

Овај кратак говор и одлучан тон једног хришћанина поплашили су пашу и он му је одговорио да ће га потпуно задовољити. Карађорђе је тада послао Миленка Стојковића у АдаКале, где су се дахије биле склониле. Миленко је понео писмену наредбу Бекир паше тамошшњем команданту места да му преда све четири дахије. Наредба је била одмах извршена. Ноћу између 5 и 6 августа, Миленко је са својим људима побио дахије и њихове главе донео Карађорђу.

Међутим, Бекир паша је био отишао из Белих Вода у Београд и настанио се у доњем граду, пошто је горњи град држао Гушанац са својим крџалијама. Сутрадан једна делегација српских старешина отишла је да поднесе паши жеље народне, које су већ биле предложене конференцији у Земуну. „Ин-ша ла! Ин-ша-ла! (ако Бог хоће), биће још боље; све ћете добити“ одговорио је он, пошто су му те жеље прочитане.

Овај одговор произвео је повољан утисак у српском логору. Али неповерење према Турцима било је толико, да су многе старешине биле мишљења да за сваку сигурност треба тражити једног аустриског чиновника, за сведока споразума, који је имао да буде закључен с пашом. Тај сводок имао је, по њиховом мишљењу, да извести султана, у случају повреде споразума од које било стране. Проти Ненадовићу стављено је било у дужност да поднесе и објасни тај захтев паши. „Олмаз (не може), одговорио је љутито паша. У нашега цара земљу не сме се нико мешати; у нашега цара доста има верних Турака, који ће му казати ко буде крив.“

Кад је прота донео овај одговор сакупљеним старешинама Карађорђе је узвикнуо: „Зар ви мислите тако да се умирите па кућама 2 Нема ту мира, од сад ће да буду велики бојеви.“!) Старешине су почеле да се питају да ли је умирење пашалука прави циљ доласка Бекир паше. Они су се бојали да дата обећања не буду опет погажена, чим буду положили оружје. У оваквим приликама нашли су да ће бити мудро да осигурају себи помоћ са стране. Стога су одлучили да одређени депутати што пре пођу за Петроград.

П.

Одлазак српске депутације у Петроград. (13 септембра 1804). Избор Тодора Филиповића, професора университета у Харкову за "секретара

М [а М. Ненадовић — Исто. 116—119. М. Вукићевић — Карађорђе.

•

2 Го]