Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА и Е 39

је о Карађорђу и о другим старешинама, о градовима у Београдском Пашалуку, о јачини турских трупа, о мисији ЕбуБекир паше, ит. д. Како су депутати рекли да се надају, да ће се с помоћу Русије ослободити од Турака, министар им је приметио да је „Србија врло далеко од Русије и да је Русија | у пријатељству с Турском, :) | Петнаестог новембра министар је поново примио депутате Тада је тражио опширнија обавештења о догађајима од последњег аустро-турског рата а нарочито о корацима које су устаници чинили код аустриске владе и одговорима, које су од ње добивали. Депутати су му предали молбу за помоћ у муницији војсци, новцу, школованим официрима, „искусним ратницима.“ Они су у својој молби изложили да ће, ако буду добили помоћ од Русије, збацити турски јарам брже него што се мисли, не. само у Београдском Пашалуку, него и у осталим крајевима у којима Срби живе. Али, нису тражили да се ослободе власти, султанове; пристајали су да му плаћају данак у новцу, па чак и данак у крви, да му дају војнике против свих одметника...

Што се тиче унутрашњег уређења Србије, депутати су молили ||

министра да им изради аутономију, под непо заштитом |

»усије, као што је учињено на Архипелашким Острвима и дај

у Србији држи једног руског конзула, који би служио као посредник и јамац мира између Срба и „добрих“ Турака.) | Руски министар примио је повољно ове представке. Он је о томе одмах поднео извештај цару и предложио му да најпре одобри помоћ у новцу за подржање устанка, док турска влада не буде испунила захтеве српскога народа и док не буде утврђен мир у земљи; да се пошљу упутства руском посланику у Цариграду, да у том смислу поради код турске'владе, да пусти два депутата да се врате у Србију, и да обавесте устанике о наредбама послатим у Цариград и да их саветују да остану под оруж јем до нове наредбе из Русије, УТВРТИРН колико је могућ своје положаје; да, најпосле, поднесу султану, преко једне депутације, молбу у којој ће га Срби уверити о својој верности, обвезати се да тачно плаћају данак, тражити одобрење да сами собом управљају с помоћу чиновника српске народности, молити султана да повуче своје трупе и примити на себе обавезу да бране своју отаџбину од одметника и да иду са пет хиљада“ својих војника, под командом српских старешина, свуда где их Турска буде послала, осем против Русије; и да, најпосле,

у

траже да те услове, ако их турска влада буде примила, зајамче

Русија и Аустрија.

У тренутку кад је кнез Чарториски поднео те предлоге, цару Александру је било тешко да се одлучи. Узнемирен све више Наполеоновим намерама према Турској, цар је наредио своме посланику у Цариграду да затражи од турске владе обнову савезничког уговора, од 1799 г. и ако му је рок истицао тек

у М. Ненадовић. Исто. 146— 48. 2) Ст. Новаковић Исто. 34—35.