Европа и васкрс Србије : (1804-1834) : с једном картом у боји

ГЛАВА М 54

оружја, о насиљу које се продужује на граници, под окриљем

дахија(!) и о штети коју наносе трговини обеју царевина. Он га је уверавао да су, услед маневара тих узурпатора, понизне молбе раје стизале његовом престолу мењане и онакажене.

Пошто је уверио султана о потреби повраћаја реда, он га је молио да Србима подари „општи опроштај и да пристане на један миран споразум, који би могао ућуткати незадовољнике и помирити разнолике интересе противника.“')

То писмо, заједно с преписом писама надвојводе Карла командантима турских трупа и Карађорђу, предао је аустриски

посланик, 8 априла, турској влади. )

И ако је писмо цара Франца било написано умерено и при јатељски, ипак није произвело жељени утисак. „Осетљива у погледу своје унутрашње управе и уверена да један владар може само понизити достојанство своје и свога пријатеља суседа,

ако буде посредовао у корист једног бунтовничког народа“ 2,)

турска влада је пријатељски одбипа његово посредовање. Она је одговорила, да је у току неколико година била блага и да је праштала, али да је сада одлучила да своје одметнуте поданике другим средствима натера на- покорност.) „Срби морају молити за милост, одговорио је Реис-Ефендија аустриском посланику, с конопцем о врату и издати најпре највеће кривце међу њима“ 4)

Руски посланик сматрао је да је такав одговор дат цару Францу услед немоћи и понижења које је Аустрији био донео њен пораз у рату с Француском и надао се повољнијем одговору на своју ноту. Али, у томе се убрзо преварио. У одговору, који му је послала, 26 априла, турска влада му је изјавила да је српско питање њена унутрашња ствар и да ће ускоро бити решена, пошто су предузете све потребне мере да бунтовници буду савладани.)

Тако је турска влада одбила посредовање обадва двора и бечког“ и петроградског. Али, она“-није могла сматрати за немогуће свако страно мешање у то питање. Постојала је и Француска, која још није казала своју реч и коју су представници Русије и Аустрије у Цариграду били означили влади као силу, којој

не

] |

ти

су Срби имали намеру да се обрате. Сматрајући да би Срби, на-

пуштени од стране Русије и Аустрије, могли, одиста, да се обрате Француској и да моле за њено посредовање, турска влада је похитала да то посредовање спречи.

По наредби Реис-Ефендије кнез Калимаки је известио „Рифена, француског отправника послова у Цариграду о пред-

ђ) Препис писма Франца 11 Селиму 111, од 12 марта 1806. (АМ.ИД. у Паризу. Аустрија. Пол. преписка. св. 376. л. 168.).

2) Кнез Калимаки Рифену, 14 маја 1806 (Исто. Турска. Пол. преписка св. 21. л. 281.

3) Веег. Исто. 194—195. 4) М. Гавриловић. Исто. 112. 5) Нота турске владе Италинском, од 16 априла 1806. (На истом листу);

(

)

% | 1 1

т%