Економист

и рудницима немамо у оновременим споменицима јасне слике. У Душановом Законику свега имамо три члана о њима али и они говоре само о златарима, којима се забрањује становање и рад (ковање новца) по селима:

168. Златара оу Жоџпајк H оу земан царства ми нигдћ да жЕств: разек оу траговжхк, ГДЕ IGCTR постакило царство ми динафе ковати.

169. Аште ан се обркте златарк осЕеЖенк градовћ и трагокћ царства ми оу ковмк СЕМЕ; ДА се то-вн село расле, но златар НЖДЕЖЕ.

ко се обркте влатадк оу градок Кок динаре танно, да се алатадк ИЖДЕЖЕ но градк да плати глобор што фЕЧЕ ЦарБ.

170. Оџ градовКек царства ми да стоге златар и да кокоу во ине потрћве ')

Занати и занатлије по градовима, трговима и рудницима су, у осталом, предмет оделитог проучавања. Мене интересују, у овај мах, занати и занатлије по селима, па ћу се на њима једино и задржати. Ови прописи из Душанова Законика су поглавито и наведени да баце више светлости на оновремене селске занатлије и занате који су подмиривали селске потребе, и у које се златари за ковање новца не само не убрајају, већ и сасвим из села искључују.

Типични селски занатлија је ковач. Да би био вечито везан за село, имали су интереса и феудални поседник и меропси. У Баварској је, по средњевековном народном праву, ковачки алат био селска својина;) то је било јемство да ковач не може село оставити. У индиском и старом руском селу је ковач подмиривао потребе свих газдинстава дотичнога села и на њихов рачун живео: у замену за свој рад добијао је потребна срества за живот. Свако је село било дужно одвојити део својих продуката за подмирење потреба ковачевих.“) И у средњевековних Срба је то правило важило, па је трага томе Вук нашао у Далмацији, у којој се поковина, оно „што се ковачу даје (понајвише у житу) на годину“) јавља у истом облику, у коме је и у средњем веку била позната.

ту Ст, Новаковић: Законик Стефана Душана.

5) Шмолер: Народна Привреда, 300.

5 П. Масловљ: Теорга развипша народнаго хозлисшва, 189. %) Вук Стеф. Караџић: Српски рјечник, 547.