Економист

Ковачки занат су Срби донели још из старе постојбине своје,“) али су га, досељењем у ове крајеве и додиром с византиском и италијанском културом, знатно унапредили и развили, не само по градовима, већ и по селима. E

И данас је ковач најтипичнији селски занатлија, нарочито у још неразвијеним крајевима нашим, у којима ће сељак на изуст знати сву терминологију свога ковача, као што је то изражено и у једној шаљивој народној причи о томе, како је поп на опелу једнога сеоскога ковача четврту песму испевао уносећи у њу много термина ковачких: „Гдје јест мирскоје пристастије, гдје јест ковачкоје мечтанијег Гдје јест злато ин сребро, гдје јест гвожђе и челикг Гдје јест вигањ и наковањ, чукови и меховиг Гдје јест пробојац и покровац, квасуљице и магазице2 Гдје јест ћумур, ђугум и кљешше усијане што бљештер Гдје јест шоцило и оцило, пржа и грџа> Тко ли ће гвожђе да кове и муштерије да зове» Тко ли ће у наковањ да грува и меховима да дуваг Тко ли ће сечива да нади и на тоцилу да глади>“

А осем ковача, у средњевековном селу нашем је билоим других занатлија; у њему је био: грнчар, шавац, зидар, стргун седлар, клобучар, глачар, крчелеј, дрводеља и т. д.

Грнчар (гркичарк) је у средњевековном селу био врло честа појава“) јер је имао да подмирује велику потребу становништва у судовима за варење јела, у судовима трпезним и у судовимз за оставу и за зазимњивање хране. Светостефанска хрисовуља уступа манастиру два грнчара; израде њихове је манастир, по подмирењу својих потреба, извесно на тргу и панађуру продавао или давао у замену за друге производе.

Прилика је овде учинити неколике напомене о постанку овога занимања.

Не само у Срба, већиу других народа је грнчарсшво врло стара појава материјалне културе. Човек је у давнини био принуђен за своја оруђа и своје потребе задовољавати се оним што му је пружао горњи слој

1 Љ. Ковачевић и ЈБ. Јовановић: Историја српског народа, |, 24. г Имена села Грнчар, Лончар итд. п презимена Лончаревић пи Грнчаревић оставила су виднога трага од тога занимања. Занатлија се и данас

назива грнчар, у Пожези ужичкој каљавац, у извесним крајевима бардагчија и бардакџија.