Економист

108

—- преставља већ једну трговачку спекулацију, која не мора бити корисна по акционаре, као што ћемо то сада укратко изложити.

Узмимо, примера ради, да једно акционарско друштво створи, поред оног редовног резервног фонда, фонд за уплату одн. за повећање капитала. За друштво као такво, а тако исто за друштвене повериоце, ова је политика корисна, јер повећава и обртни капитал и гарантије за повериоце; за акционаре пак, или бар за велики број акционара, ова је политика штетна, јер им одузима могућност, да са својим новцем чине ону употребу, која је њима најрентабилнија.

Има, на име, пуно акционара који би могли тај новац употребити много корисније но што је уплата нових акција. Довољно ће бити да споменемо, примера ради: отплату дуга са великим интересом; оправку зграде; болести у породици; и Т. Д., — па да се види, да уплата нових акција не мора бити ни најпотребнији ни најкориснији пласман за поједине акционаре.

Политика стварања резервних фондова за уплату капитала садржи, казали смо, за поједине акционаре штету која се састоји у томе, што им се одузима могућност да употребе свој новац онако, како то најбоље одговара њиховим потребама и интересима. Но поред ове штете, која много личи на lucrum сеззап5, долази за поједине акционаре једна много већа штета, којој не оскудева ниједан елеменат из датпшт ететсепз-а. Ову штету имају сви они акционари, чије материјалне прилике не дозвољавају држање акција до оног мо-

мента, када ће се резервни фонд употребити за уплату капитала. Ствар је у овоме. Дотације резервном фонду престављају онај део дивиденде, који се не исплаћује акционарима одмах у форми дивиденде, већ им се даје много доцније (после Х година) у облику нових акција. Акционари који не отуђе своје акције до тога момента, доћиће најзад до своје дивиденде бар у облику нових акција; они акционари пак, који су ма из ког разлога принуђени да отуђе своје акције, неће никада доћи до своје дивиденде: јер задржата дивиденда неће припасти њима, већ онима који су те акције купили: