Економист

116

страну питања већ се само задовољавају да одреде органе чији је пристанак потребан за законито, са гледишта уставног права, закључење уговора. То ће пак бити увек онда када устав не одређује изрично ко ће са гледишта међународног права закључивати уговоре, већ само ко закључује уговоре у опште. Увек дакле у таквим случајевима могуће је узети решење да је са међународног правног гледишта важно да ли је уговор закључио (ратификовао) шеф извршне власти.

Но да ли ће сетакво решење изабрати зависи од практичних момената. Тих практичних момената има, и они се састоје у томе што је ради сигурности да је један уговор закључен потребно да једна странка познаје детаљно устав друге странке. Међутим уставне одредбе, у колико се тичу одобрења парламента, често су нејасне и спорне мећу прсвницима исте државе. (Тако на пример шта је трговински уговор за који белгиски устав тражи одобрење парламента или шта је то „чисто политички споразум“ за који наш устав у чл. 79. прави изузетак од правила да је потребно претходно одобрење парламента за све уговоре). Када се узмеу обзир да се владе и парламенти мењају, и да они могу различито тумачити овакве уставне одредбе онда је јасно, колико ће од тога патити сигурност у међународним односима.

По владајућој теорији један међун. уговор је обавезан тек после публикације у званичном листу. Мишљења су подељена само у тој ствари да ли ће међународни уговор сам по себи дерогирати интерне законе или је потребно доношење специјалних закона (јер већина држава публикује међународне уговоре као уговоре, а не као законе). По новој теорији тражи се да уговор ступи на снагу од самог момента закључења, и без публикације т. ј. да ступи на снагу у истом моменту кад ступа и споља, у међународним односима. Узима се на име, да је један уговор постао обавезан истовремено са све државне органе. Када га је закључио орган компетентан за то (шеф извршне власти, шеф извршне власти и парламент), онда је он закључен за државу у опште. Практично, несумњиво је да се од таквог решења добија много. Ваља себи замислити случај да држава одложи публикацију за један врло удаљен рок или да су проблеми и спорови хитне природе.