Економист

446

туђинска имена занатима давили. само примитивне занате (самарџије, екмеџије, ит. Д.) назвали су турским називима, друге, пак, (абаџије, терзије, мумџије, сараче, ћурчије, ит. д.обично арапским и персиским') Доказ, у исто време, да су“ они и поглавито, помухамедањени Срби улазили у те занате и отимали их у Срба; оставили су, изгледа, на миру само ковачки занат и предали га Циганима, те га ни турчили нису.

А свима тим занатима су, као што сам већ једарел. навео“) били називи српски и врло прикладни.

Било је, при том, пуно градова (вароши), у којима су Срби задржали само оне занате, које је Муслиман или Турчин · сматрао испод достојанства отимати, иначе су они поотимали готово све боље и приносније занате.

Али су, зато, оставили готово потпуно на миру занате селске, па се стога, свуда сусрећемо с многим занатима = занатлијама који селу служе и у селу раде. Абаџије и терзије, који раде код појединих домаћина од њихове сиротиње и о њиховом стану, огреву, осветљењу, храни и пићу, потпуно редовна су појава у селу под Турцима. Зато што су израђивачи одела, једне неминовно потребе сваке куће, без њих се село апсолутно није могло замислити. Већ су други занати ређи: кожухари, на пример, па и сами колари и качари; качари су већ били чешћа појава.

(С изгнанством Турака из Србије, прогнани су, у ствари, и њихови занатлије. Стога одмах настаје потреба да наши селски занатлије слазе у градове и прихватају упражњена места; зато су прве занатлије у нас, по правилу, припрости и сиромашни људи; тек доцније они постају имућни и важан фактор, те се и улице називају њиховим занатима: абаџиска чаршија, терзиска чаршија, и т. Д. Дошла је сасвим природна смена: као што су, негда, Турци и помухамедањени Срби отимали занате од Срба, тако су их сад Срби попримали од

оних што су их, раније, отимали. Драгиша Лапчевић.

ту Гласник Српског Ученог Друштва. 59, 7—275. ») Селски занаши и занатлије У Немањићској држави, у Еконо-

мисту за јануар 1925.