Економист

668 и 2.) код робе чија се потрошња не сматра за апсолутно потребну.

Ако је роба оптерећена царином апсолутно потребна, онда је највероватније, да ће цео, односно највећи део тога терета пасти на. потрошача — роба је, предпоставили смо, апсолутно потребна, што. значи, да потрошач не може на њу ренонсирати; и благодарећи томе, увозник, који је при увозу платио царину, налази се у положају да ту. царину у повећаној продајној цени превали на потрошаче робе.

Ово је казали смо, највероватнија ситуација; али она не мора баш и наступити. Истина је да потрошач не може ренонсирати на апсолутно потребну робу, чак и кад продавац повећа продајне цене; али се с друге стране не сме заборавити, да он може смањити количину потрошње, и то смањење може ићи до егзистенц-минимума. Услед те смањење потрошње, увозник робе (продуцент) стављен је у дилему: или да превали сву царину на купца, па да увози мање робе, дакле да смањи и производњу; или да прими целу, односно један део царине на се, па да задржи исти обим производње. Да ли ће он учинити једно или друго, то је једно фактично питање, које ће он решити с обзиром на то, да ли му једно или друго решење нуди већу укупну добит.

С друге стране увозник (продуцент) може бити ривуајен да прими један део царине на сеи у случају, ако постоји опасност од конкуренције, т.ј. ако има више продуцента, који довозе дотичну робу на исту пијацу, и који се боре да један другог истисну са пијаце.

Да споменемо, најзад, још један случај, где је продуцент принуђен да прими на се целу или готово целу царину. Ово ће наступити увек, кад је у питању роба, где продуцент ужива фактични монопол производње; па је, и пре завођења царине, овај монополски положај био потпуно искоришћен. Из ранијег излагања видели смо, да је монополски продуцент принуђен, при сваком завођењу нове, односно повећању старе царине, да прави нов обрачун за утврђење такве продајне цене, која му нуди максимум укупне добити; и тај обрачун показаће готово увек, да ће он имати рачуна, да највећи део царине прими на се.