Економист

38

путеви и начини једини у границама стварности и једнакости. Више од тога, ако би се тражило, значило би несумњиво привилегисање једне државе на рачун других, а то нити је у начелу оправдано, нити је у пракси изводљиво. Најмање разлога има у осталом да се жртвују баш оне државе, које су и саме у таквом положају да имају да се озбиљно брину о својој привреди, о својој индустрији и своме финансијском положају, као што је то случај и са Краљевином СХС.

Из до сада изложенога, мислим, да јасно излази, зашто је за нас неприхватљив „европски царински споразум“, ако би био ограничен само на један део европских држава, односно само на државе дунавске, па ма се тај споразум збиља замишљао само и у чисто економском смеру. Мислим, међутим, да није потребно нарочито чак ни истицати, да је за нас још мање прихватљив евентуални дарински савез дотичних земаља, односно т. зв. „дунавска конфедерација“, које за нас и надаље остају просте утопије, а који би несумњиво резултирали у крајњој линији из царинског споразума, ако би се он само ограничио — на дунавске земље.

Ова наша зебња од овако уже замишљеног споразума, старијег је датума, пошто и сама теза оваквог ужег споразума — није нова. Она је управо постала онога часа и још онда, када је уговором о миру распарчана аустро-угарска монархија. Још тада се 1919. г. на конференцији мирау Паризу породила брига Европе, због економско-финансијских незгода нове аустријске државе и других новостворених националних држава. Још тада су свима нама били сугерирани специјални царински и економски аранжмани „бар за прво време“. Тако су тада Чеси и Пољаци приморани ондашњом ситуацијом, као после новостворене националне државе, пристали на изузетан и специјални аранжман са Аустријом, за промет угљем, за прве три године (чл. 224. Сен-Жерменског Уговора). А Чеси су чак примили тада још и специјални царински режим са Аустријом за први пет година, са изузетним, узајамним, повластицама за промет ческо-аустријске робе. (Чл. 222. Сен-Жерменског Уговора).

Па и доцније, на конференцији свих наследних држава бивше аустро-угарске монархије 1921. г. у Порто Розе, поку"шало се постићи сличан циљ: рестаурација економске целине