Економист

272

су путовити сем сталних још и други чиновиици по државној потреби кад се овласте.

Има несумњивих архивалних података да су и српске мезулане у Србији постојале још и пре 1812 године, што се · лепо види из Карађорђева протокола, под Бр. 604 од 25. маја 1812, где стоји:

— Писат пасош уланском корнвету (потпоручнику) од уланског полка; — од Тополе до Брзе Паланке да му се дају коњи на мезуланама, и проводника и потребнаја посебни свуд на кварторима итд. - - -

Бр. 819. од 5. јула исте г. — Пасош двојици козака „сербескаго полка“. Петру Русу и Ђорђу Кажокару — коње "мезуланске и лебац, ручак и вечеру до Београда, итд.

Бр. 1014 од 7. новембра 1812: Писати воиводи Вељку у Неготину, да смо му послали писма чрез мезула Живка у Кладову.

У овом последњем акту занимљиво је и то, што се види да су у Карађорђево време постојале мезулане не само у средишту Србије и на цариградском друму него и на пограничним тачкама источнога крајишта Србије, који је најдоцније очишћен од Турака.

Одавде ћемо имати посла само с нашим српским татарима, за то је само о њима реч.

Кнез Милош је установио своје мензулане онда, кад су турске престале, а то ће бити некако 1821. или 1822. године. Прве су мензулане биле по Прендићеву причању у Баточини, Јагодини, Паланци и Коларима (Радојковић),

(бр. ст. св. 9. и 10. за год. 1894.).

После таковског устанка г. 1815., и за све време прелазног периода, када се почела стварати нова српска држава политичко стање било је дуалистичко, с две владе у земљи: турском и српском, с нејасним границама и по неодређепим модалитетима. Кроз Србију је ишла аустриска пошта, доцније је и Енглеска отпочела курирску службу с чувеним својим татарином Прендићем. Обим и делокруг страним поштама мудри кнез-Милош полако је сужавао и на послетку укинуо последњи траг аустро-маџарске поштанске експедиције у Београду и њене филијале у Алексинцу, и по првој српско2yUTDRCEOJ поштанској конвенцији закљученој 2. децембра