Економист

302

питање нашега буџета, који обухвата многе издатке за радове на инвестицајама и оправкама сваке врсте (оправка пруга и вагона на железницама, зидање оправке државних зграда и т,Д.)

П. Утврдили смо дакле, да је номинална зарада од 1. јануара 1923 године па све до септембра 1925 г. у сталном порасту. Међутим, знамо поуздано, да је била у порасту и пре 1923 године, а да се у положају радника у то раније доба није опажало никакво побољшање, пошто је пораст цена животних намирница,“ које радник набавља из своје зараде, био још већи.

За периоду 1923—25 год. знамо тачно, да падања валуте није било, шта више — курсеви страних девиза су се осетно оправили, Али трговачки помоћник или индустријски радник не бави се куповином долара на берзи, Да би донео меродавни суд о његовој реалној заради, морамо да знамо куповну моћ динара у унутрашњости земље. Куповна моћ новца пак зависи од ниво-а цена, чије се кретање обележава у нарочитим индексним бројевима.

Наш познати стручни лист „Привредни Преглед“ објављује сваког месеца своје иидексне бројеве за цене на велико и то посебно за шест група продуката и један општи „тотални“ број-показивач. Међутим, сматрамо, да се не можемо служити овим индексом стога, што се он односи на цене на велико. За радника је ирелевантна цена за тону гвожђа у шипкама, или за вагон сена. На жалост немамо потпун Геђепзћа поз-пдех, који би обухватио само продукте потребне за живот једног радника, и то рачунајући цене продуката у продаји на мало.

Нашли смо стога за згодније, да се служимо индексом, који водимо од марта 1923 године, а који обухвата цене само за животне намирнице на пијаци у Београду. Основе за израчунавање овога индекса подробно смо изнели у бр. 21. „Привредног Прегледа“ од 22. јула 1923 године. Индекс је „мерени“ за потребе једне породице од 5 чланова и обухвата 25 животних намирница; његов је недостатак, што не обухвата штофове, одело, обућу, нити стан и огрев. Ипак сматрамо, да је његова примена оправдана, пошто пад цена, који се испољава у индексу цена на велико, ни у којој мери не одговара околностима, у којима један радник подмирује потребе своје породице.