Економист

328

se s druge strane да u vremenima privredne depresije ı oštrih kriza besposlice, prinos radnikov pokaznje težnju da jača dok u vremenima Žive industrijske delatnosti, kad Безрозиса рада па minimum ili sasvim isčezava, Om Slabi. Problem je složen i teško je utvrditi stupanj obostrane ı su .rotne radnje ovih dvaju činjemica. Na vrhuncu, kriza Dbesposlice dostigla je bila sledeće razmere u odnosu prema organizovanim radnicima: u Belgiji februara 1921, 22, 7%; a Engleskoj juna 1921, 28, 1": u Švedskoj januara 1922, 94, 39%; u Norveškoj februara 1922, 24, .40/,; u Danskoj februara 1922, 34, 20/, u Holandiji februara 1992, 21, 996; u Americi januara 1921, 31, 8"; u Kanadi marta 1921, 16, 5"/,. Pokušaj da se u 1921 proceni uticaj na proizvodnju u opšte, zavodjenje dnevnog radnog vremena od osam časova ostaje Dbesplodan. Izgledalo je nemoguće u fom vremenu izreći sud ne samo zato Što je iskustvo nedovoljno trajalo, već i zato što su se posledice ove relorme potpumo gubile u mnošivn drugih činjenica, društvenih i privrednih, koje je bio izazvao rat. Ali u svetlosti docnijih podataka, poredjenjem predratnih eksperimenata s poratnim iskustvom, proučavanjem pojedinih fenomena u vezi s radnim vremenom, bilo je moguće učiniti izvesne konstatacije opšte prirode. Problemi rada u toku rata izlaze iz uskog kruga onih koji su u industriji neposredno zainteresovani. Problemi rada poslaju problemi od interesa po širu javnost. Državne vlasti im poklanjaju živu pažnju. Način na koji se upotrebljava radna snaga postaje pitanje od nacionalnog značaja. Jer, hleo se poslići maksimum proizvodnje a da se ne ugroži lizička snaga naroda. U prvim godinama rata, da bi se zadovoljile prešne pofrebe vremena, a u uverenju da se Time najbolje služi nacionalnoj stvari — uvek pod predpostavkom da će rat kratko trajati — odstupilo se od rad-. ničke zaštite s pogledom na radno vreme. Dnevni rad se produžio, uspostavio se prekovremeni rad, napustio se nedeljni odmor. Kao ishod takvog postupka, prinos posle izvesnog vremena počinje opadati i to u tolikoj meri da se preteranom radu staje na pul. Ne samo da vlasti savetujn povratak normalnom radu, da se prekovremeni rad svede na minimum, da se ponova zavede пеdeljni odmor, već i poslodavci svojevoljno odstupaju od gpreški učinjenih u prvim godinama rata. Sa svih strana utvrdjuje se, da je s pogledom ma prinos, kraći dnevni rad u najmanju ruku ravan dužem radnom vremenu, da normalna sedmica s nedeljnim