Економист

336

у иностранство, како би трећину извозничких девиза које морају продавати Народној Банци смањили. Непотребно је да улазимо у испитивање ове оптужбе, која је уперена и против наших извозника и против наше администрације, јер је одмех после реферата Др. Топаловића динар почео да малакше, а фонд странога новца који је Народна Банка откупила да би пораст динара зауставила, почео је да опада. Овде и јесте слаба страна целог валутног питања, како га поставља Др. Топаловић. Он наиме тврди да наш међународни трговински биланс није поремећен, и да ако изненада не буду наваљена велика плаћања страним кредиторима, ова равнотежа неће ии бити поремећена. Он најзад тврди да постоје економски услови за постојано растење динара, и ако нам не каже који су то. услови. Он међутим истовремено и поред ове тврдње подвлачи, као узрок обиљу новца, застој у нашој привреди. Он даље подвлачи да је наша индустрија нашла границу своме развитку у ужасној скупоћи својих производња, у до краја исцрпљеној куповној моћи на развијању пољопривреде. Ово су опет наводи који никако не иду у прилог његове тврдње, да су обезбеђени услови за пораст нашег новца.

Ако ствар посматрамо са објективног гледишта, ми немо одмах констатовати да наш трговински биланс никад није ни стајао на чврстим ногама, јер до данас није ништа учињено што би обезбедило његову активност, т. ј. што би обезбедило јачање наше пољопривредне и индустријске производње. Тек кад би се видело који су то услови којима је наша производња упућена у правац овог развитка, могли би нешто слично тврдити као Др. Топаловић, т. ј. да је пораст динара обезбеђен. У место тога ми видимо да наша влада до сад није била у стању ни да постави један привредни програм у смислу јачања производње, а још мање да је систематски радила на остваривању таквог програма. У пољопривреди осим погрешне аграрне политике влада није предузимала никакве мере ни за подизање сточарства, ни за рационалнију обраду земље у том смислу да би ова, попут земље у запад“ ним државама, повећала свој принос Док у нашој земљи принос од 12 мтц. важи за одличан, принос у западним земљама износи просечно преко 20 мтц. у пољопривреди дакле још једнако одлучује случај добре жетве и утеха, да ако жетва једног пољопривредног производа омане, да ће тај мањак надокнадити бољи принос других производа. Међутим све кад би и претпоставили да ће се тај случај сваке године понављати и да ће жетва сваке године упалити, њино he дејство опадати, јер развитак и усавршавање пољопривреде у Европи и у ваневропским деловима света неповољно утиче на цене житарица и на рентабилност земљорадње. Са падом цена падаће услед тога и утицај пољопривреде на извоз и на трговински биланс.