Економист

885

у заједницу народа, нити би Бразилија нити ма која друга земља могла с успехом стати на супрот њеној уједињеној вољи. Стварна трагедија Женеве лежи у факту да такве воље није било.

Циници се могу томе радовати понављајући да се никад ништа у свету не мења на боље. Има бев сумње и других поред фашиста, које загрева изглед нестишаних међународних мржњи и могућност каквог корисног рата, с времена на време, да би се поткрепила отрцана и устајана цивилизација. Школа Бернхарди-а није ни у једној земљи ишчезла, али је број њених присталица знатно спео и преко ње се може без обзира прећи. Многи ће можда рећи, шта мари > Европа још ни једном није иступила сложно: волшебно би било очекивати тако што и била она сложна или не живот ће тећи као и увек. Та је илувија у толико опаснија у колико је више распрострањена. Она је заснована на уверењу, да европска светска хегемонија како политичка тако и привредна, која је тако изразито обележавала деветнаести век, још увек постоји и да јој је суђено да се одржи. Док је Европа била неоспорени стожер светске трговине, светских финансија, светске војне и индустријске моћи, могли смо себи дозволити с времена на време по коју међусобну · свађу без ненадокнадиве штете. Победиоцу би припао већи део плена на другим континентима него побеђеном, али европска превласт, као целина, неби од тог трпела. Да се увидело, да је та европска превласт већ била угрожена, до светског рата вероватно неби уопште дошло. А да до рата није дошло, закуп европске моћи извесно би трајао дуже. Нико сад не спори, да та моћ нагло опада и да ће поједине европске државе, продуже ли себе сматрати независним економским јединицама, способним да гаје једне на рачун других безграничне политичке и војне амбиције, све подједнако проћи кроз период бедног братоубилачког сукоба кулминирајући у положају зависне бевначајности у односу према огромној економској снази америчког, а нарочито северно-америчког континента. Њихова историја може врло лако бити слична судбини старих грчких државица које, неспособне да измире своје размирице и ривалства у циљу успостављења политичке федерације и економског јединства остави на милост рађајућем Римском Царству. Оне су имале задовољство да господарима наметну своју надмоћнију културу, као што ми можемо с разлогом сматрати да је