Економист

103

о принудном курсу има — између осталога —- за пословни свет и ту последицу, да, поред дотле важеће законске монете, једне или две, ствара још једну нову монету са законском моћи плаћања, на пме папирну монету. Самим тим ознака о монети која би се унела у уговоре о зајму, и која је пре доношења декрета о принудном курсу могла имати свога значаја у земљама једног важења, — сада губи свој значај : — јер декрет о принудном курсу који ствара једно ново законско средство плаћања (банкноте) ствара самим тим за дужника право, да се ослободи своје обавезе плаћајући, у место монете означене у уговору, исти износ у папирном новцу, који је постао законско средство плаћања.

Сматрали смо за потребно да се на овом питању мало дуже вадржимо из простог разлога, што је француска теза узела ва полавну тачку једно питање, које би, као што рекосмо, имало своју пуну вредност у државама златног важења, али које је, као што смо показали, потпуно беззначајно, кад се налазимо при двојном или папирном важењу.

Француска тева узима, за полазну тачку, факат, да је у уговоре наших зајмова (обвезнице) унета ознака о монети у злату. Ми немамо потребе да дискутујемо да ли је та чињеница тачна или не, из простог разлога што таква овнака — с обвиром на француски монетирани систем, а у веви са горе изложеним — не може имати никаква значаја за дугове контраховане у француском франку. Не сме се, на име, заборавити, да је пре рата у Француској постојало двојно важење (злато и сребро) уз банкноте које су имале принудни куре (од 1870). И сребрна и златна монета (франак), а тако исто и банкноте били су законско средство плаћања, — према томе дужник је могао своја дуговања, и поред изричне ознаке да је плаћање у злату, исплатити и у свакој другој законској монети, дакле и у сребру или у папиру. После рата ово стање остаје непромењено : јер декрет који ослобођава Народну Банку од обавезе конвертовања, није ниуколико изменио дотле постојећи монетарни смлотем. = Мишљење које смо овде изнели било је, пре рата, опште владајуће мишљење и у теорији и у пракси, — свуда паиу Француској. — И није можда без интереса да наведемо разлоге, на којима је баш француска предратна јуриспруденција васнивала своје гледиште о беззначајности (недозвољености)