Економист

483

трговци који живе на селу и тамо држе своје радње, или тргују са храном и стоком, ма се ув то и земљорадњом занимали ; као и она лица која се редовно занимају земљорадњом, а не живе на селу, већ у варошицама и варошима. Ђорђевић изрично вели да се »одувимање меничне способности не може оправдати никаквим разлозима, тим још пре, што је ово наређење законски изуветак«, а изузетци се имају најуже тумачити.

Исто је гледиште, и то врло лепо и речито заступао и Стојан Вељковић (»Објашњење Трговачког Законика за Кнежевство Србију«, 1866., стр. 313.):

»У осталом што се тиче појма »сељак« то се не може узети сваки у селу живећи човек с малим имањем, него само онај, који се бави пољским радом као својим главнам послом живота. На селу живеће занатлије, који поред свога заната још обрађују и један комад земље, не долазе под 5 77., јер са називом »сељаци« разуме се нарочити сељачки ред народа, који се управ због свога непрекидног занимања са пољским радом, задржао на нижем степену образованости и није могао мешати са другим обравованијим редовима. Напротив власници већих комада вемље, који због пространства свога могућства не морају лично сами својим рукама обрађивати земљу, него само надгледају рад и много више производа добијају него што је потребно за њихово издржавање: такви се једва могу по смислу 5 77. бројати у сељаке«.

Исто тако и Милош Туцаковић (»Менично Право«, 1896. стр. 38.) стоји на овом истом становишту.

Несторовић (»Менично Право« 1923., стр. 46.) такође нагиње ужем схватању појма сељака по Трговачком Законику, и налази да су лишена пасивне меничне спосонновти само она лица која живе на селу, и »сами са својом породицом живе од обрађивања вемље, те тиме себе и породицу издржавају ; према томе амо не спадају занатлије које живе на селу, макар се узгредно и бавиле ратарским послом, даље сеоски трговци, механџије итд.«

Стоји факт, да су у пракси сељаци (т. ј. вемљорадници који живе на селу) стално тежили да добију пасивну меничну способност на тај начин, што су удешавали да докажу да се ма у којој мери баве занатом или трговањем, и на основу тих _факата су се проглашавали, по Трговачком Законику, менично способним, и ако су равни расписи и одлуке министарске укавивале на то да занатлији на селу мора његов занат бити